Зашто је Владимир Путин „паметан, али веома зао човек“? Па, ето, тако. На првом месту, каже скандализована Олбрајтова, „Путин (је) официр КГБ-а који жели да има контролу“. Замислите… Председник велике, највеће светске државе који жели да има контролу. Заправо незамисливо. Уместо да, на пример, узме драгоцено југословенско искуство из 1974. и претвори руских 85 федералних субјеката у исто толико држава-у-држави, он би – све да контролише. Нечувено.
Зашто је још Путин зао, мада паметан? Између осталог, зато што, према Олбрајтовој, „верује да су се сви уротили против Русије, што није тачно“. На првом месту, овакво понашање би се, и да представља прецизну карактеризацију, генерално, сматрало параноичним, што се у психијатрији не узима као синоним за зло. А не треба сметнути са ума ни то да се у Америци исто тако одомаћила и изрека, узета из култног романа Квака 22 Џозефа Хелера – „само зато што си параноичан, не значи да ти не раде о глави“. А, ако су икоме у историји радили о глави, то је Русија. Но, и таква Русија, доказано, не сматра да су се сви уротили против ње.
Јер, да тако мисли, не би правила дугорочно стратешко партнерство са најмногољуднијом светском земљом, Кином. Не би сарађивала са Ираном и Хезболахом у борби против екстремног исламистичког тероризма у Сирији. Не би била посредник у дугогодишњем сукобу између Азербејџана и Јерменије. Не би покушавала да спусти тензије са Јапаном, па чак и са Пољском. Разуме се, ово Медлин, односно Мари Јани Корбеловој, не вреди објашњавати. Емотивна реакција је у питању, пацијент је још увек ирационалан.
Него, да видимо зашто је још, по Медлинки, Путин толико злочест, иако паметан: „Он има лоше карте у рукама, али их је добро искористио, барем краткорочно“, каже она. Е, сад, по до сада познатим мерилима, добро коришћење лоших карата би се пре назвало – способношћу. Но, сигурно је да Медлин може успешније да лоцира зло у томе него ми, па ћемо јој тај задатак и препустити.
Даље, е сада смо већ на трагу нечега: „Верујем да је његов циљ да минира и изазове поделе у ЕУ“. То је конкретније. Ту се, по Медлин, више не ради о одбрани сопствене земље, већ о зломислију упереном против других. Медлин вероватно мисли на то што се све већи број ЕУ држава све више опире бриселско-вашингтонској политици санкција против Русије. И, сад – очигледно размишља она – с којим право се ту Руси буне и узнемиравају иначе мирне ЕУ државе и пургере, које би, по њој, само требало пустити да иду даље својим послом и беспоговорно слушају вашингтонско-бриселске диктате. Па макар били и њима на штету. Док ти зли – мада паметни – руски протести и негодовања против суштински нелегалних санкција – очигледно наводе неке ЕУ земље и народе да се колебају, па чак и преиспитују мудрост даљег економског самосакаћења, само за љубав Вашингтона, који иначе од санкција није ни на каквом губитку.
Дакле, Владимир Путин, ако жели да га Медлин више не сматра злим – мада, ипак, паметним – треба да се окане ћорава посла и изношења сопственог негативног става о анти-руским санкцијама, јер тиме утиче на иначе мирне Европљане, и изазива опасне поделе у њиховим редовима, засноване на препознавању сопственог државног интереса.
Али ни то није последњи Путинов задатак који би требало да испуни да би га Медлин сматрала бар мање злим – мада вероватно и даље паметним. Дакле, уз горе-наведени мораторијум на изношење ставова против антируских санкција, Владимир Путин би требало да престане да „жели да НАТО нестане из његове сфере утицаја“. Заправо, можда би чак било препоручљиво да научи да се радује том и таквом развоју догађаја. Да ретроактивно поздрави све досадашње рунде ширења НАТО на исток и, ако треба, и насилно потисне из сећања обећање бившег НАТО генсека Манфреда Вернера, дато у мају 1990:
„Сама чињеница да нисмо спремни да НАТО трупе размештамо даље од територије Федералне Републике (Немачке) Совјетском Савезу пружа чврсте безбедносне гаранције“.http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/medlinka-je-pomalo-nervozna/#_edn2
И да се, савладавши и ту препреку на путу ка Медлинкиним већим симпатијама, мало насмеши, а не да се мршти кад Црна Гора и формално уђе у НАТО-чланство. Да, дакле, више не делује тако забринуто док се НАТО приближава руским границама, већ да, по могућству колико сутра, крене ка тим границама наоружан не некаквим ракетама, тенковима или слично, већ хлебом и сољу.
Даље, руски национализам – то мора да иде, да би Медлин стекла боље мишљење о Владимиру Владимировичу. Јер, по Медлин, зли – али ипак паметни „Путин је етаблирао национализам како би Русима скренуо пажњу са чињенице да је њихова земља само Бангладеш са бомбама“. И не само то: „Путин је у Сирији интервенисао само да би скренуо пажњу са Украјине и поново ојачао утицај Москве на Блиском истоку“.
Само зли, али паметни људи су, по Медлинки, спремни да интервенишу у далеким земљама, и то на њихов позив – да би, заправо, „скренули пажњу“ са „сурове реалности“ код куће. Док, с друге стране, добри људи попут Медлин сами дођу, непозвани, да „решавају“ нечије проблеме. Јер они најбоље знају шта је за све друге најбоље, и не би им пало напамет да тиме „скрећу пажњу“ са домаћих потешкоћа.
Владимиру Путину би, по Медлин Олбрајт, било најбоље да се врати у свој „Бангладеш са бомбама“, уместо да умишља како може да донесе неко добро свету. Још боље би било када би те бомбе демонтирао, војску „реформисао“ (по српском моделу, разуме се), земљу „демократизовао“. А он се, разуме се, повукао. Или, још боље – самопредао неком међународном ад хок суду ад хок правде. Након што претходно укине Русију као државу.
Но, пошто руски председник не показује никакве назнаке да му тако што пада напамет – сви су изгледи да ће Медлинкина нервоза само расти, заједно са његовом „злоћом“ у њеним очима. Чудна нека нервоза, због једног обичног „Бангладеша са бомбама“…
Извор: Фонд стратешке културе.
