Пише: Кирил Коктиш, доцент на катедри политичке теорије на Московском институту међународних односа Министарства иностраних послова Русије. Неки од политичких аналитичара тврде, да се „руско пролеће“ наставља и данас. Истовремено, неко покушава да искористи овај концепт у сврхе које се тешко могу назвати пријатељским. И зато је изузетно важно схватити природу овог феномена. Између самог феномена и концепта „руског пролећа“ постоји озбиљна противречност. У стручној јавности не постоји заједничко мишљење о томе шта би требало да буде главни критеријум националног идентитета. Многи долазе у искушење да за такав критеријум прогласе језик. Али, ако за главни темељ националног идентитета покушамо да искористимо лингвистички моменат, одмах се суочавамо са озбиљним тешкоћама. Језик је много шири често него било који идентитет. Језик - је начин изражавања најразноврснијих, а често супротстављених идеја и схватања. При покушају да се од језика направи основа националног идентитета, овај концепт одмах постаје раздвајајући (цепајући). Овај приступ је у основи такозваног „галицијског национализма“, којим се данас руководе кијевске власти. До чега је он довео у Украјини - добро је познато. Ипак, овај концепт је и даље популаран у великом делу стручне јавности. И то ствара ризик да се грешке Украјине, које смо до сада успешно избегавали, понове у Русији. На пример, у Руској империји концепт „рускости“ био је утемељен у православљу. То није толико било повезано са језиком, колико са чињеницом да човек дели моралне вредности које дели друштво у целини. Тако је, књаз Багратион био полу-Грузин, полу-Јермен, али је ипак био Рус - противречности није било. У Совјетском Савезу постојао је концепт совјетског човека.
Концепт „руског света“ на лингвистичкој основи не само да не оправдава геополитичке амбиције Русије, већ напротив, он их сужава на димензије много мање од руске територије. Зато, када говоримо о концепту „руског света“ потребно је да га преформулишемо према искуствима Руске империје и Совјетског Савеза. Ако се вратимо са концепта у реалност, онда је „руско пролеће“ постало очекивање да ће се Русија препородити, да ће почети да брани своје интересе, да ће постати велики геополитички играч. И све ове ствари су у одређеној мери реализоване. Русија је реално подигла свој геополитички статус, реално је почела да се третира као држава која по потреби може користити своју војну силу, па чак и изван својих граница, за решавање најразличитијих проблема. Шта више, међународна заједница је признала ово право Русији. На основу разговора са представницима америчког политичког естаблишмента, може се закључити да они „руско пролеће“ прихватају као саставни фактор светске политике. Са њим се рачуна. Оно је део признатог руског права. Оно ће се, вероватно, у овом или оном степену развијати и даље. На тај начин „руско пролеће“ је изражено у чињеници да је Русија учествовала у прилично великом броју маневрисања на многим шаховским таблама и нигде није изгубила. Наравно, говорити о победи још увек је рано. Будућност „руског света“, ма колико то чудно звучало, много зависи од предизборне кампање у Сједињеним Америчким Државама, где се води борба између државотворних политичара и финансијера. Трамп и Сандерс представљају државотворце, а остали, укључујући и Клинтонову, оличавају финансијере. Исход борбе у највишем степену ће утицати и на даљу судбину „руског света“. У једном случају биће настављена конфронтација, односно кретање према растућем хаосу. У другом случају, Русији ће бити призната њена права. Биће обновљена она ситуација, која је постојала у време Совјетског Савеза, када су судбину света у великој мери одлучивали власници два „нуклеарна кофера“. Јасно је да ће таква ситуација одредити распоред снага и на осталим шаховским таблама. На којима главни ресурс неће бити финансије, већ сила... Извор: fakti.org (превод: Срђан Ђорђевић)
