Правда

Пише: Џулијан Харстон, бивши помоћник генералног секретара Уједињених нација Током обиласка тог невероватног града зауставили смо се код немачке фонтане, саграђене у знак сећања на посету Вилхелма II, немачког цара, и његове супруге Августе Истанбулу 18. октобра 1898, током владавине Абдулхамида II. Овај долазак у Османску империју био је дугорочно мотивисан, највише жељом да се изгради багдадска железница, која би почињала од Берлина и завршавала се у Персијском заливу, док би даље кроз Персију стизала и до британске Индије. Железница би скратила пут од Европе до Азије, а била би и потпора немачком извозу, трупама и артиљерији. Немци су, такође, били свесни присуства нафте на тој траси, док Турци нису. Од пре неколико дана немачки сатиричар Јан Бемерман до гуше је у невољи. Немачка је одобрила захтев турске владе у вези с подизањем оптужнице против њега због тога што је на немачкој телевизији прочитао увредљиву песму о турском председнику Реџепу Тајипу Ердогану. Закон о којем је реч, који се бави увредама упућеним представницима страних влада, због којих је немачка држава обавезна да испуни захтев стране државе и подигне оптужницу, стар је скоро 150 година. Први случај када се неко позвао на тај закон био је онај из 1949, када су британске окупационе снаге на недељу дана забраниле штампање „Шпигла” након што је о ступању данске краљице на престо известио у „општем увредљивом тону”. Закон је Немцима постао добро познат током шездесетих, када је назван „шаховим параграфом”, будући да се ирански шах константно осећао увређеним током својих посета Немачкој, тражећи стога кривично гоњење одговорних по том закону. Једне новине из Келна су, на пример, 1964. тужене због штампања фото-монтаже на којој је шах представљен како продаје своју жену саудијском краљу. Када је страшно увређени шах захтевао правду, немачка влада је пристала на процес и новинским уредницима је наређено да плате досуђене казне. Од тада је закон углавном сакупљао прашину. С времена на време, немачке власти би га ископале како би претиле онима који су отишли тако далеко да су Џорџа Буша окарактерисали као „очито ненормалног” и „крвожедног” и онима који су осуђивали кинеског председника Лија као „убицу”. Пошто се двојица лидера нису жалила, закон није примењиван. Међутим, у Турској увреда може да доведе до истраге. Преосетљиви турски председник има многе казнене мере на располагању. Од августа 2014, кад је Ердоган са места премијера прешао на позицију председника, 2.000 новинара је тужено због тога што му је нанело увреду. Али, у Немачкој му није неопходна тактика гвоздене песнице. Ангела Меркел ће то учинити уместо њега. У случају који је поделио немачки кабинет она је искористила свој одлучујући глас и омогућила гоњење Бемермана. У очито очајничком покушају да повећа своју популарност код куће, Меркелова је већ обећала Турској бржи приступ Европској унији, визне олакшице и милијарде евра у замену за пријем илегалних имиграната који су се обрели у Грчкој. Ердоган сада само испоставља рачун за своју кооперативност. Очекује од Европе, поготово од Немачке, да му укаже посебно поштовање. У протеклих неколико недеља турска влада је одузела акредитацију једном немачком новинару, а немачки амбасадор је позиван неколико пута у Министарство иностраних послова Турске како би био понижаван. Ердоган није суптилан. Упркос накнадној памети Меркелове, која је обећала да ће се отарасити овог закона до 2018, њено понашање у овом случају лондонски „Тајмс” је овако коментарисао: „Немачка канцеларка, која је обичавала да функционише на принципу консензуса, делује спремна да жртвује слободу изражавања зарад договора са страним лидером који у ту слободу не верује. Жена која се налази на челу највеће европске економије – де факто лидера Европе – изгубила је компас.” Била је ово лоша година за Немачку, са „Џерманвингсом”, „Фолксвагеном”, избегличком кризом и драматичним неуспехом ЕУ да се оправда пред онима које представља. Немачка и немачки народ ослабљени су јер су попустили Ердогану, чиме је лоша година постала још гора. Извор: Политика (превела: Милица Димитријевић)