Правда

Пише: Иван Ристић Три паралелне комеморације у Јасеновцу – од којих ће на оној где учествује Српско народно вијеће учествовати и највећа опозициона странка СДП – чине овакву поларизацију веома опасном. Изненађујуће жестока реакција јеврејске организације у Хрватској дала је преко потребну међународну тежину овом питању, али, упркос томе, долази до традиционалне поларизације на старим основама. Такође, обележавање годишњице успостављања монструм творевине НДХ, уз пратећу усташку иконографију, подсетило је на најмрачније периоде у историји овог дела Европе. Такво деловање у последње време чак излази из нама ненаклоњеног евроунијског оквира, па одређени бриселски функционери упућују „пацке“ Загребу. Са друге стране, наша власт тежи да одржи одређени еквилибријум и да односи између две државе не буду значајније нарушени. Међутим, то за сада не даје готово никакве резултате. Због чега је то тако? Пре свега због континуитета антисрпске политике и њених експонената у окружењу. Франковачка идеологија има свој континуитет у сржи хрватске политике. Од „очева оснивача“ идеје хрватског државног права она се преносила кроз обе Југославије, НДХ, изражавана је кроз Маспок и грађански рат 90-тих, све до формирања последње владе, у коме је пресудну улогу, уз Американце, одиграо Каптол. Екстремна струја у ХДЗ допринела је додатном „скретању у десно“ начелно технократског Моста, док премијер без претходног политичког искуства не показује амбицију да амортизује радикалне тенденције у хрватском друштву. Традиционално извртање историјских чињеница када је Хрватска у питању односи се на језик, писмо, изједначавање четника и усташа по било ком критеријуму као и довођење у исти контекст комунистичког и усташког режима. Међутим, садашње деловање Загреба добија упадљиво римокатолички предзнак са снажном усташком компонентом, која се више и не крије. Фотографија министра културе са усташком капом у новинама под називом Независна Држава Хрватска, предавање усташког певача Марка Перковића Томпсона у римокатоличкој школи, захтев сисачког бискупа да се у хрватску војску као званичан поздрав уведе усташки поклич „за дом спремни“, као и поздрав министра грађевинарства новинарима са „Хваљен Исус“, само су неки у мору примера који јасно показују трајекторију којом се креће хрватско друштво. Ако се притом имају у виду фалсификат у виду филма редитеља Јакова Седлара у коме се у потпуности негира сврха и смисао концентрационог логора Јасеновац, као и писање Хафтингтон поста о наводној повезаности премијера Орешковића са милитантним римокатоличким редом Opus Dei, јасно је да Марков трг и „црква у Хрвата“ имају координисан приступ у остварењу својих циљева. Поред све отворенијег толерисања усташтва, у хрватској политици је све израженија тенденција секуритизације највиших политичких ешалона. Некадашњи утицајни директор Сирурносно-обавјештајне агенције (СОА) и министар унутрашњих послова Томислав Карамарко сада је потпредседник владе, док је такође некадашњи први човек СОА Јосип Буљевић сада министар одбране. Радикалне десне тенденције праћене секуритизацијом на највишем нивоу утичу на основне осе геополитичких подела на Балкану и радикално подижу улоге у било којој будућој прерасподели карата. Лабава коалиција екстремног крила ХДЗ, Моста и нестраначког премијера интересно недовољно расветљене позадине претежно је заузета унутрашњим биткама око моћи и утицаја на кључне друштвене процесе, па на међународном плану потезе повлачи уз суфлирање Вашингтона. У том смеру требало би очекивати пратећи прозелитизам, који се поклапа са намером за геополитичком експанзијом Хрватске у региону. На том путу стоје пре свега Република Српска и у Србију чврсто интегрисана Војводина. У том смеру су индикативне изјаве које дају хрватски званичници поводом све слободнијег изражавања законом забрањене усташке идеологије, али и односа према питању злочиначке творевине НДХ и њене историјске улоге. Изјава потпредседника хрватске Владе Томислава Карамарка да осуђује „све тоталитарне режиме“ има за циљ да у својим неделима изједначи усташки и комунистички режим. Изједначавање ова два режима је могуће у смислу крајњег циља, али не на начин на који је Карамарко то замислио. Два поменута злочиначка режима имала су исти циљ – свођења српског фактора на најмању могућу меру свим средствима, док хрватска историографија деценијама тежи да искриви слику кроз коју ће злодела усташког режима бити умањена, а комунистичком режиму бити приписана великосрпска карактеристика, што нема никакве везе са елементарном логиком и здравом памећу. Са друге стране, изјава председнице Колинде Грабар Китаровић у којој усташки режим квалификује као „злочиначки“, затим наводи како је таква држава била „најмање независна“, а завршава са квалификацијом хрватске државе као производа антифашистичке борбе и „Домовинског рата“, у сваком од поменутих сегмената има озбиљних логичких недоследности. Најпре, изјава према којој је усташки режим злочиначки представља дисконтинуитет са Туђмановом политиком који је јасно рекао да је НДХ „израз повијесне тежње хрватског народа“. У потпуном нескладу са изјавом председнице је њена изјава у изборној ноћи да ће наставити стопама које је дефинисао први хрватски председник. Затим, историјска је чињеница да су окосницу партизанских јединица претежно са Кордуна чинили Срби, па председница Китаровић пропушта да нагласи овај за њу очигледно небитан „детаљ“. На крају, инсистирање на чињеници да НДХ није била независна (што само по себи, разуме се, није спорно) има за циљ да маскира чињеницу о страшном геноциду који су институције те државолике творевине починиле пре свега над Србима, али и Јеврејима, Ромима и Хрватима који су се супротстављали римокатоличким идеолозима из Загреба и Рима. Из новонастале ситуације у односима Београда и Загреба и поменутих изјава је могуће извући две основне поуке. Најпре, идеологије и партикуларни интереси се могу мењати и уподобљавати актуелном историјском тренутку, али хрватски национални интерес је један и не подлеже променама. Затим, сваку међународну ситуацију и „повољан ветар“ треба искористити да се нанесе каква таква штета непријатељу. Тих правила се званични Загреб држи независно од тога ко је на власти, и са тим увек треба рачунати. Како би у потпуности било разумљиво, овакво деловање званичног Загреба требало би посматрати на ширем међународном плану. Хрватска представља неизоставни део трансверзале Балтик – Јадран и њену једину медитеранску компоненту. Ову геополитичку осовину чине бивше чланице Варшавског пакта, али и друштва која нису прошла темељну денацификацију након Другог светског рата. То су пре свега мале нације Источне Европе које су предзиће атлантизма усмерено против Русије и незаобилазни делови трансверзале Балтик – Јадран. Уз редефинисану улогу Вишеградске групе и стратешки значај прибалтичких република за НАТО, Хрватска са проамеричком владом додатно добија на геостратешком значају. Основни циљ овакве стратегије лежи у темељном геополитичком постулату атлантизма – онемогућити индустријски развијеној Немачкој приступ неисцрпним руским ресурсима и тиме спречити формирање шире политичке алијансе утемељене на руско-немачком партнерству. У складу са суштински различитим позицијама у међународним односима, интереси САД и Немачке су дијаметрално супротни када је у питању наш регион, а самим тим и српско-хрватски односи као његова неизоставна компонента. Судећи по реакцијама политичких функционера званичног Берлина, блокада Србије на „европском путу“ никако није у интересу Немачке као носећег стуба ЕУ. Берлину је у интересу трајна стабилизација овог региона и економска експанзија на неинтегрисани Западни Балкан по узору на модел примењен у Хрватској, док се из континуитета одређених потеза јасно може назрети намера Вашингтона да овај регион одржи трајно нестабилним, макар док га у потпуности не прекроји по својој мери. Трансатлантски „глобални полицајац“ се неће лако одрећи контроле над европским „геостратешким кишобраном“, а хрватско-српски односи важан су саставни део такве стратегије, макар у балканским оквирима. Даљи ток догађаја ће пресудно зависити од тога који ће од поменутих тасова на ваги да превагне. Хрватски државни врх, дакле, веома паметно кроз евроатлантске механизме тежи да оствари своје интересе на штету Србије на крилима распламсавања старих страсти и у томе изгледа да има прећутну подршку Стејт департмента. Крајњи циљ координисане политике Вашингтона и Загреба је формирање крње „југосфере“, утемељене на хрватском економском вођству. Економска премоћ мора бити праћена анулирањем свега онога што, према виђењу западног фактора, оптерећује односе на релацији Београд – Загреб, разуме се, на српску штету. Важно је знати да франковачка идеологија мења појавне облике, али не и своју суштину, без обзира да ли у датом тренутку власт врши Аустро-Угарска, династија Карађорђевића, усташе, комунисти или привидно технократска влада премијера Орешковића. Ревизија историјских чињеница на нашу штету ће се наставити несмањеном жестином, а стратегија је да се умањивањем броја жртава и тежине историјских догађаја припреми терен за њихово потпуно негирање. Ревизионистички процес је неминован уколико се званични Београд томе не супротстави на адекватан начин у међународној арени. Хладноратовска максима према којој Русе треба држати изван, Немце доле а Американце унутра добија свој пуни смисао у новом балканском гамбиту, а изгледа да најозбиљнију улогу у томе имају милитантни римокатолици са Каптола и Марковог трга. Извор: standard.rs