Правда

Пише: Радмила Тодић-Вулићевић Када смо сви отишли из Приштине, породица Борисава – Боре Дрмончића, бившег логораша, остала је у својој кући са чврстим заветом да је никада не напусти и не прода. Многи су се чудили тако тврдој одлуци којој су Дрмончићи остајали доследни. Неки су осуђивали, неки су претили, други пак досађивали нудећи суме које они нису желели нити да упамте... Породично огњиште за њих је било светиња. Седамнаест година није мало. По неколико месеци остајали су без струје и без телефона. Фасада куће је сва „изубијана“ каменицама које су даноноћно летеле. Код лекара нису могли. Долазили су у Грачаницу некада пешачећи и по неколико километара. Други пут је стизала хитна помоћ из Грачанице. Некада нису могли ни да изађу из куће јер им је улаз био затрпан шутом и малтером... Дрмончићи се нису жалили. Чували су достојанство и подносили стоички све што их је сналазило, а набрајању невоља не би било краја. Увек спуштене ролетне говоре више од сваке таме. Када су измењени називи улица, Мића није дозволио да скину таблу са његове куће. Тако и данас стоји ћирилични натпис: „Улица козарачка“. Кад су им поткопавали ограду, он ју је поправљао. Када је багер почео да се ломи, они који су то радили уплашили су се. Старије комшије су шапутале да је то опомена и грехота. Дрмончићи нису мрзели оне који су их прогањали. Нису одговарали на увреде. И нису говорили никада ни за кога ништа. Гледали су у свој тескобни дан под ролетнама. Мића је сваког дана долазио на посао из Приштине у Грачаницу – бициклом. Они који знају како је Ветерник стрмо брдо које се спушта ка граду, знаће како је то био велики подвиг свакога дана бициклом узбрдо-низбрдо по два пута дневно. О другим опасностима које су га сусретале он није причао. Зато што није одустајао. Пре три године умро је отац Бора, бивши логораш Маутхаузена. Још се није навршила година како је изненада преминула Милијана, Борина кћи. Она није могла бити сахрањена поред оца јер је тај део гробља толико зарастао у коров да је било немогуће прићи. О сахранама и животу ових мученика писали смо тада када смо их сахрањивали. А Мића? Мића Дрмончић је изгубио живот бранећи завет свога оца. Како су га с временом све више салетали „купци за кућу“ он је бициклом проналазио путеве, некад около, некад прече, не би ли морао баш свакоме да даје одговор да кућа његовог оца није на продају. Пре десетак дана, узео је „пони” бицикл да би се лакше спуштао споредним улицама насеља Ајвалија и тако брже стигао код старе мајке и болесног брата о којима је бринуо. Уместо да стигне у време када је обично стизао, стигао је позив полиције. „Ударио је бициклом у зид, у болници је.“ Прсла лобања, крварења на мозгу, хематоми, кома. Лекари у Приштини као и они у Београду, у својој пракси нису видели такав случај „пада са дечјег бицикла“. Породица је у шоку, надала се, борила се, молила се за његов живот све до неколико дана. Али, супруга Ђурђа захваљује се свима који су се трудили да спасу његов живот. Нема осуде. Кога осудити а можда не погрешити? Правда је спора, али ипак достижна. Мука остаје као сведочење. Мук у Грачаници, мук у малој Приштини од двадесетак душа. Извор: Политика