Правда

Неки су га дотад сматрали комунистичким светитељем, генијем, пророком, великим градитељем и црвеним натчовеком. Њему су приписивана и својства вечности. Отуда у центру наше престонице она чудна грађевина у којој леже Лењинови балзамовани остаци. Постојала је и друга крајност: крвави диктатор, завереник, убица, творац тоталитарног система, џелат, лажов, фактички - Антихрист. Колико су раније његови прилично осредњи филозофски радови били без мере хваљени као врхунац људске мисли, толико су Лењина после 1991. претварали у идиота, манијака и сифилистичара са празним и безумним погледом. Онда је 2000-те дошло до новог заокрета у нашој историји. Тада су либералне 90-те и њихове прозападне антисовјетске крајности почеле да изазивају раздраженост. Јер, уместо олињалог касног совјетског друштва, које је било горе дозлогрдило од љуте репе, либерали су народу наметнули нешто заиста чудовишно: перверзну копију Запада са истовременим губитком суверенитета. То се индиректно одразило и на Лењина. Он није био рехабилитован, али је престао да иритира људе. Наравно, носталгија за совјетским временима - искључиво у контрасту са либералном наказношћу 90-их - најбоље се манифестовала у оживелом и растућем култу Стаљина у којем многи виде црвеног Цара, инкарнацију Ивана Грозног. Захваљујући томе је и Лењин престао да се доживљава искључиво негативно. На њега смо, поштено говорећи, били почели и да заборављамо. Важно је ово: да бисмо могли да идемо у будућност - ми, Руси, морамо разумети свој 20. век и пре свега - свој совјетски период. Морамо схватити, а не - осудити нити оправдати. Морамо схватити! Не пресуђивати и не урлати са пеном на устима. Русија се у 20. веку поделила на црвену и белу. Линија фронта је прешла преко живог руског тела, преко руске душе. Није истина да су комунисти били само фанатици-инородци, довезени у Русију из Европе новцем немачког Генералштаба у запечаћеном вагону. Не, то су били наши преци, Руси који су поверовали у црвену утопију и за њом ишли до краја. Наравно, била је то јерес, била је то хетеродоксија са крвавим зверствима и геноцидом народа. Али, то није урадио нико други до - ми сами. Лењин је наша унутрашња појава и ми ту појаву морамо прво схватити, а потом се можда и покајати. Можда и не. Али, док не схватимо - све ће бити непоштено и неверодостојно, не у духу истине. Само, светогрдно би било прослављати црвеног тиранина - као да ничег није било. Он је уништио све најлепше у руском идентитету - православље, самодржавље и народност. Он је успоставио диктатуру која је однела милионе руских живота. Дакако, он је за то имао неке своје резоне. Али, марксистичка дијалектика није довољна - ни у интелектуалном смислу - да се то прихвати без роптања. Јер, ми смо побили своје, задавили своју веру и елиту. Само зато да би се 90-их бивши партијски функционери и комсомолци преоденули у бизнисмене и олигархе. Ко ће положити рачун за 70 година ужаса? Крв није вода. Међутим, ни окретање белима није излаз. Упркос свом хероизму Беле гарде - у њој уопште нису били монархисти-традиционалисти привржени великој Руској Идеји који су стајали до краја пред лицем црвеног Антихриста. Не, у својој већини то су били либерали који нису имали ништа против свргавања Цара, једино што нису били спремни да признају да су бољшевици фанатици у праву. Они нису горели белом светлошћу, једва су светлуцали. То је боље од пакла, али сувише слабо да би му били алтернатива. То је као са Лаодикијском црквом - ни хладно, ни врело. Међутим, то не важи за Лењина. Ако је био изасланик пакла - он је своју мисију одрадио у пуној мери. Он је био врео и спалио је сву Русију. Лењин је чудовишно биће гигантских размера. Он није био патуљак и медиокритет већ - Титан. Да ми је неко 70-их, када сам се према Лењину односио горе и праволинијскије, рекао да ћу овако говорити о Лењину - не бих му поверовао. (Транскрипт емисије Директива Дугина) Извор: Факти.орг