Текст аутора Мара Маришића, који вам преносимо у целости, а у ком су обрађени сви историсјки, друштвени и економски разлози за самосталност Дубровачке Републике, за пар дана је подигао праву буру у хрватској јавности. Текст осликава ситуацију у овом приморском граду, али и осећања националне припадности која муче житеље овог, надалеко чувеног, лучког града.
* * *
Кроз читаву своју дугу и славну историју, Дубровник је имао мало везе с Хрватском - по први пут у историји, Дубровник је потпао под државу која у називу носи име Хрватска, за време Другог светског рата, у фамозној НДХ, што није дуго потрајало и СФРЈ у саставу СР Хрватске. Трећи, а уједно последњи пут је ова данас Хрватска у којој се, још увек, налази. Дубровник је вековима био независна држава – Република је основана још 1358. године и трајала је све до уласка Наполеонових трупа 1808. године. Само та вишевековна независност била би јој довољна да се покрене легитимна иницијатива за поновно успостављање самосталне државе попут Сан Марина, Луксембурга, Малте или Лихтенштајна. Стари Дубровчани, постоје бројни докази, нису се осећали ни као Хрвати, ни као Срби, ни као Црногорци – осећали су се, једноставно, као Дубровчани. Кренимо од језика – службени језици Дубровачке Републике били су италијански и латински језик, иако се у свакодневном говору користио "славенски" језик. Да, управо, славенски језик, јер Дубровчани, када су говорили о свом језику, нису га спомињали у контексту хрватског језика, него "славенског" или "нашког". Рајмунд Џамањић 1639. у Венецији објављује правопис "Наук за писати добро латинскијема словима ријечи језика словинскога којијем се Дубровчани и сва Далмација како властитијем језиком служи". Значи, не спомиње се да се стари Дубровчани служе хрватским, него славенским језиком, иако ће током 19. века управо дубровачки језик послужити за успостављање хрватског стандардног језика. Велики прилог тези да се стари Дубровчани нису осећали као Хрвати даје славни писац Марин Држић у свом бесмртном делу Дундо Мароје. У њему, наиме, постоји споредни лик који се зове Гулисав Хрват. Међу тридесетак драмских особа у Дундо Мароју, једино је за Гулисава, Држић осетио потребу да удели додатак имену - Хрват. Ваљда Држић, да су се стари Дубровчани осећали као Хрвати, не би имао никакву потребу да једног јединог лика означи као Хрвата. Не само да се Дубровчани нису осећали као Хрвати, него су с њима и – ратовали. Бројне ускочке и хајдучке трупе малтретирале су дубровачко подручје и дубровачке бродове пљачкајући их, а извели су чак и напад на Стон. Ускоке је дуго подржавала Венеција желећи да смањи утицај Дубровачке Републике на Медитерану. Међутим, засигурно је србокатолички покрет у Дубровнику најбољи показатељ да се стари Дубровчани нису сматрали Хрватима. Наиме, дубровачки Србокатолици били су истакнути Дубровчани католичке вере (било их је више од хиљаду), а у покрету је било доста католичких свештеника, који су се такође изјашњавали као Срби, а многи истакнути Дубровчани који су се изјашњавали као Србокатолици још увек носе називе дубровачких улица попут Меда Пуцића, Пера Будманија, Балтазара Богишића… Како и зашто је дошло до србокатоличког покрета у Дубровнику? Средина и крај 19. века било је тешко вријеме за Дубровчане – након вишевековне самосталности нашли су се под омраженом Аустријом, а током њихове владавине будила се национална свест.- У то време - објашњава доктор социолог Никола Тоља који је написао књигу о србокатоличком покрету у Дубровнику - за разлику од Дубровника и Хрватске, Србија и Црна Гора су биле самосталне државе. Тоља додаје да су се таква Србија и Црна Гора, те идеја уједињавања јужнословенских народа, делу Дубровчана указале као спас.
- Део најугледнијих Дубровчана излаз је видео у српској национално-политичкој идеји, настојећи да издвоји свој град из осрамоћене и измождене куеновске Хрватске и приближи га слободној Србији, којој су приписивали ујединитељску улогу. Сањали су слободу од Аустрије и стварање заједничке моћне јужнословенске државе у којој би вековима слободан Дубровник имао аутономију какву заслужује – пише Тоља. Зашто је ово важно за нашу причу? Да су се стари Дубровчани осећали као Хрвати, сигурно никад не би покренули србокатолички покрет и изјашњавали се као Срби. Сад ћете рећи да је ипак већина Дубровчана желела да буде у Хрватској и да су се због тога осећали као Хрвати. Истина, велики број Дубровчана није био за србокатоличку идеју, него је будућност видео у Хрватској, али не зато што су се осећали као Хрвати, него само зато што су с Хрватима делили исту веру. Да су Срби или Црногорци били католици, велико је питање где би Дубровник данас био. Да закључимо – Дубровник је данас у Хрватској, не зато што су се стари Дубровчани осећали као Хрвати, него искључиво због сплета историјско-политичких околности и дељења исте вере с Хрватима. Све ово што смо горе набројали довољно је да закључимо да Дубровник, тачније подручје бивше Дубровачке Републике, данас потпуно легитимно и историјски утемељено може тражити самосталност и независност. Упоређујући Дубровник са, на пример, Косовом, Каталонијом или Шкотском усудио бих се да кажем да Дубровник, гледајући дуго историјско раздобље, има далеко веће право на самосталност од наведених. 
ОК, схватили смо да Дубровник има историјско право за самосталношћу и потенцијалним одцепљењем од Хрватске, али одакле нама уопште идеја да ми о томе пишемо и који је повод за овај текст? Па, у најкраћим цртама - Хрватска се од почетка деведесетих година према Дубровнику односи као маћеха. Шта је то, молим вас лепо, држава учинила за Дубровник у последњих 25 година? Подручје бивше Дубровачке Републике једина је територија у Хрватској на којој нема ни метра аутопута. Готово свако село у Хрватској има излаз на аутопут, али Дубровник не само што нема аутопут, него нема ни нормалан магистрални пут, па путницима са аеродрома до Дубровника треба више времена, него из Њујорка до конавоског аеродрома. Кад смо већ код аеродрома, у ком је држава такође највећи власник, ваља казати како ни он није најидеалнији – за време мало јаче буре не може се слетети. Дубровник је саобраћајно далеко најизолованији у читавој Хрватској, а држава по том питању мало шта ради – уосталом подручје Републике ни нема копнену границу с Хрватском. Не може човек да купи сир у Сплиту, а да се не тресе хоће ли му га узети на граници у Неуму. Пељешки мост који је требало да буде изграђен јуче, ко зна када ће се и хоће ли се изградити. Такође, уместо да држава преко свог Кроација ерлајнса даје Дубровчанима попуст јер су саобраћајно изоловани, то мора да ради Град Дубровник трошећи свој новац. Поновимо питање - шта је то Хрватска учинила за Дубровник? Помогла је, свака част, изградњу моста Фрањо Туђман, помогла је обнову луке како би могло да се усидри што више крузера, и то је мање-више све. Више је Калмета укуцао државних пара на изградњу Калметине, него што ће Хрватска, због јавног дуга, укуцати у Дубровник у следећих сто година. А с друге стране, дубровачки туризам понајвише пуни државни буџет како би саборски посланици имали све могуће и немогуће дневнице, додатке за стан и путовања, одвојени живот… Хрватска, како-тако, још увек економски опстаје искључиво захваљујући туризму, а Дубровник је њена најважнија туристичка перјаница, знатно важнија и од целе Истре. Осим туризма, јако важни људи за функционисање хрватске привреде су поморци, од којих велики број долази из Дубровника. Сви они раде у страним компанијама и у Хрватску доносе огроман новац пунећи буџет преко ПДВ-а. Хрватска не само да тим људима не олакшава посао, него га отежава. Стално их убија пореском политиком и бесмисленим наметима музећи им додатни новац.
Замислимо на тренутак, где би Дубровник био да ПДВ одлази у градски, а не државни буџет? Могао би да се изгради нови аеродром, путеви и ко зна какви још све инфраструктурни пројекти. Довољно је само прошетати Дубровником и упоредити га с било којим другим хрватским градом, и видети да је град под Срђем класа за себе и да је далеко најбогатији. Али Хрватска само узима од Дубровника и мало му даје заузврат. Погледајмо ову задњу 'реформу' – сада желе да нам узму и успешну полицијску управу, иако је Дубровник спољна граница ЕУ и на захтевном стратешком месту кроз које прођу бројни туристи, а у случају терористичког напада на Хрватску, терористи би, због угледа у свету, највероватније изабрали управо Дубровник. Замислимо да сами управљамо инфраструктурним пројектима и да сами одређујемо пореску политику. Зашто на пример Дубровник није добио модерну, преко потребну спортску дворану за рукометно првенство? Добили су је и Загреб, и Сплит, и Задар и Пореч, али не и Дубровник којем је најпотребнија и где би могле да долазе на припремеи светске екипе (јер је Град сам по себи магнет за долазак) и опет тако пунити државни буџет? О фудбалском стадиону да и не говоримо. Зашто се репрезентативни фудбалски камп не би налазио у околини Дубровника, а не у Загребу? Пре рата, због лепоте града и благодати климе, у Дубровник су на зимске припреме долазиле бундеслигашке момчади, а данас дубровачка игралишта, због катастрофалног стања, заобилазе и деца.
Јасно је било коме ко може да мућне главом - да је Дубровник самосталан, могао би с паметном политиком и добрим порезским системом, да направи чудеса – све оно што му сад Хрватска онемогућава. Међутим, мој лични став је да Дубровник не треба да тежи ка самосталности, односно да треба да остане у Хрватској. Првенствено јер треба да помогне суседу, поготово ако је у горем стању, а Хрватска је у знатно лошијој ситуацији од Дубровника. Најлакше би сад било оставити Хрватску са својим мукама и дуговима и отићи у самосталне благодати. Поанта овог текста није заговарање повратка Дубровачке Републике, него присјећање на тужну чињеницу како се службени Загреб односи према дубровачкој провинцији.
А односи се горе од Беча и Београда. Извор: dubrovackidnevnik.rtl.hr/Правда
