Правда

Пише: Иван Ристић Уколико пођемо од претпоставке да је читав свет једно тржиште, а национална држава основни тржишни субјект, систем међународних односа се може описати као арена геополитичке конкуренције ограниченог обима. Геополитичко опредељење, као пре свега вредносни систем, има карактеристике датости и емоционалних категорија, али би оно у својој сржи требало да буде рационално и утемељено на објективним националним интересима, односно интересима субјекта у тржишној утакмици. Играч на геополитичком тржишту настаје попут оног на економском – способношћу и визијом појединца или групе, стицајем околности, али и директним кршењем међународног права и начела правичности. Попут тржишта, природа геополитичких односа је таква да нико не може имати пуну контролу, ресурси су ограничени, док је одлучивање у многим сферама максимално децентрализовано. Такође, глобални геополитички систем је далеко од савршеног, као и тржиште. Најважније силе које утичу на тржишно понашање су понуда, тражња и еластичност. Тржишним речником речено, циљ државе је да максимизује корисност кроз увећање сопствене моћи и њеном пројекцијом у сферу од непосредног интереса. Максимизација корисности субјекта у геополитичкој арени пресудно зависи од еластичности тражње. То може бити тражња за безбедношћу, тржиштима за своје производе, енергентима итд. Основне премисе оваквог приступа се у великој мери поклапају са реализмом – држава као основна јединица међународног система, национални интерес као кључна звезда водиља, док је најважнији циљ опстанак и наметање своје воље у складу са националним интересом. Основно ограничење би свакако била „рационалност потрошача“. Свака спољнополитичка одлука начелно потиче од народа, док је народу на крају припада и евалуација (не)постигнутих резултата. Да ли се у том случају основна економска теза да су потрошачи рационални у овом смислу пада у воду? Тржишни систем карактерише постојање институција, које су у стању да гарантују елементарно поштовање правила утакмице. То начело може бити примењено и на глобалном геополитичком нивоу, са свим предностима и недостацима које такав систем са собом носи. Оно што су на нивоу тржишта закони који регулишу ову област, на геополитичком нивоу је то пре свега систем УН као кровна организација. Иако је у одређеној мери оправдана критика да држава као основна јединица међународног система не може да одговори на све изазове који се пред њу постављају, то не могу ни међународне институције. Примери који сведоче у прилог томе су мигрантска криза, међународни тероризам, глобално загревање итд. Такође, одговор на транснационалне изазове тржишни субјекти траже у одређеним геополитичким пројектима који наликују на акционарска друштва или холдинг корпорације. Европска унија је пример такве међународне sui generis творевине која је настала уједињењем око некаквог заједничког интереса иако би њен настанак и опстанак био незамислив без моћног трансатлантског партнера. Поред економске и војне снаге и њима сличних типичних карактеристика моћи држава, од суштинског значаја су способност пројекције војне моћи, мека моћ, као и улога у међународном финансијском систему. Међународни финансијски систем, креиран на основи Вашингтонског консензуса, погодује само САД и њиховим блиским савезницима, по чијим аршинима је и осмишљен. Он има улогу да одржи монопол на тржишту уништавањем или онемогућавањем укључења других актера у тржишну утакмицу. Тржишни модел функционисања међународних односа можда најбоље показује англосаксонско схватање политике. Са једне стране, државе чланице ЕУ и њихови сателити су под жестоким притиском САД да одрже економске санкције против Руске Федерације, док трговинска размена Русије са директним идејним креатором санкција бележи раст који се мери десетинама процената. Овакав модел типично тржишног понашања за међународне односе није нов. Познат је пример енергетске сарадње земаља тадашње ЕЕЗ и СССР у време када су односи у Хладном рату достигли кулминацију, почетком 70-тих година прошлог века. Размена се, дакле, одвија све док је у обостраном интересу (апсолутна корисност), док тржишни механизам кажњава оне учеснике који се не понашају рационално и не реагују правовремено. Циљ је опстанак у арени, потчињавање или уништење конкуренције у складу са снагом, амбицијама и перцепцијом тог играча. Разлике у основној логици у односу на тржишне односе су, дакле, минималне. Геополитичко поље је у периодичном левитирању између униполарног, унимултиполарног и чисто мултиполарног поретка, са константном анархијом на његовим ободима. На геополитичком тржишту је готово пола века постојао својеврстан дуопол, од кога није било значајнијих одступања. Након тога су САД са својим савезницима успоставили монопол који су одређени неумерено оптимистични кругови сматрали „крајем историје“. Међутим, већ средином 2000-тих година постало је јасно да амбиције да се створи каква-таква конкуренција постоје. Улазак у Грузијски конфликт 2008. године означио је улазак новог озбиљног играча на тржиште. Септембарска интервенција у Сирији, као прва изван постсовјетског простора, значајно је подигла улог и додатно потиснула досадашњег монополисту на „резервне положаје.“ Требало је изградити своју позицију у условима геополитичког монопола и изградити услове за равноправнију утакмицу, који сада неминовно постоје. Играчи на геополитичком тржишту су спознали да у тренутним околностима не могу на прави начин сами да „изађу на црту“ хегемону па су створили конгломерат у виду БРИКС. Од међународног система у коме се одвија „борба за моћ“ суштински се није могуће оградити и остати изван негативних утицаја. Мали играчи на тржишту, попут земаља нашег региона, на пример, теже да у условима сурове геополитичке конкуренције опстану и кроз кризна времена прођу са што је могуће мање оштећења. Такође, они настоје да одређене ситуације у геополитичкој арени искористе како би оствариле неке краткорочне циљеве. Наша позиција је изузетно комплексна зато што је наша тражња у односу на оба геополитичка пола нееластична. Русија нам је историјски савезник који нас подржава у свим за нас важним питањима и „држи главу изнад воде“, док од тржишта ЕУ пресудно зависимо јер тамо извозимо две трећине оног што наша економија створи. Анализа актуелног стања на тржишту нам говори да је најбољи избор тренутно балансирање које се мора прилагођавати датој ситуацији, али и истрајати до успостављања повољнијих међународних околности. Теоријске премисе различитих струја либерализма према којима „демократије не ратују између себе“ или намећу став да је међународни систем институција у стању да одговори на све изазове давно су превазиђени, то је јасно и лаицима. Намеће се закључак да ће се без неких промена од планетарног значаја свет неминовно кретати ка све већем броју играча на геополитичком тржишту који ће, самостално или у савезима, крунити моћ садашњег хегемона у дуготрајној игри исцрпљивања. Међутим, кључна опасност по међународни поредак лежи у средствима која је монополиста спреман да употреби како би осујетио или макар успорио такав сценарио. Сирија, Донбас, деловање Исламске државе, а у блиској будућности вероватно и „проблематични“ Централни Балкан, показатељи су тога. Овакав начин посматрања реалности није у стању да објасни апсолутно све и проникне у сваки проблем савремених међународних односа. Међутим, он пружа добар оквир и на економски начин објашњава базичне принципе на којима почива геополитичко тржиште. Речено терминологијом слободног тржишта и отворене привреде, свету је потребна геополитичка конкуренција, и у интересу је свих, па и хегемона. На срећу, управо у том смеру се крећемо. Извор: standard.rs