Пише: Андреј ВaџраУ овом тренутку ситуацију у Украјини карактеришу две главне тенденције: постепено слабљење функционалности централне власти и пораст спонтаних друштвено-политичких и финансијско-економских процеса којима не управља нико. Све то директно утиче на спољну и унутрашњу подршку политичком режиму у Украјини. Ситуација са извршном влашћу у Украјини нагло се погоршала и због тога што се током административне реформе, чији је главни циљ било тотално подмлађивање кадровског састава органа државне управе, догодила замена професионалних чиновника млађим људима (до 40 година), који немају потребно знање/искуство рада у администрацији и извршним органима генерално. Услед тога је значајно опала ефикасност централних органа државне управе, толико да су неке структуре изгубиле чак и минималну функционалност. Нагли раст корупције и непрофесионализма у украјинском државном апарату покренуо је процес растућег парализовања државне власти, што је, опет, довело актуелни политички режим до делимичног губитка како унутрашње, тако и спољне подршке. О губитку народне подршке сведоче резултати анкете коју је спровео Институт Горшењина у фебруару ове године. Према њеним резултатима, ниво неповерења украјинских држављана у представнике естаблишмента Украјине варира између 55 одсто (шеф СБУ Василиј Грицак) и 84,7 одсто (тадашњи премијер Арсениј Јасењук). Штавише, висок степен неповерења украјинског друштва у одређене политичаре и државне функционере прати ништа мање неповерење у главне државне институције земље. Према резултатима наведене анкете, Врховној ради не верује 87,6 одсто испитаника, парламентској коалицији - 82,4 одсто, влади - 86,2 одсто, тужилаштву - 85,5 одсто, судовима - 89,3 одсто, полицији - 51,7 одсто, Служби безбедности Украјине - 68,7 одсто, Оружаним снагама Украјине - 43 одсто. То сведочи да је у овом тренутку подршку становништва у доброј мери изгубио не само актуелни политички режим у Украјини оличен у његовим најистакнутијим представницима, већ и украјинска државност као таква. Нерешиву отуђеност између огромне већине украјинских грађана и украјинске државе појачавају растуће несугласице антагонистичке природе унутар владајуће украјинске елите. При томе, док је украјински председник још увек у стању да одговори на изазове које му упућују главни опоненти, као у случају конфликта који је имао са тајкуном Игором Коломојским, он ипак није у стању да победи све своје конкуренте заједно. За то нема ни снаге, ни ресурсе. Уз то, границе његовог утицаја циљано сужавају Американци, који дозвољавају Петру Порошенку да ратује са својим противницима, али му не дају да их уништи. То лишава актуелни украјински режим унутрашње стабилности, а политичку кризу претвара у перманентни процес који је својствен политичком систему који се формирао последњих година. Растући хаос у земљи, непрекидна политичка криза, тотална корупција, пропаст реформи, захуктавање социјалне и економске кризе и неспособност Кијева да заустави војни конфликт у Донбасу - фактички су осудили на пропаст украјинску стратегију Запада. Запад је дубоко разочаран неспособношћу актуелног украјинског политичког режима да успешно спроведе реформе које су предложиле ЕУ и САД. Већ сада се може констатовати да тотална вестернизација Украјине није успела. Западу је постало очигледно да Кијев није способан за конструктивне радње у оквиру минских споразума. Минск 2 украјинска власт не спроводи. А то, опет, говори о томе да, због украјинског става, не постоји мирни пут за излазак из војног конфликта у Донбасу. Генерално, ако се узме у обзир расположење које у овом тренутку влада међу америчким и европским политичарима, као и писање западних медија који су се бавили украјинском проблематиком, може се закључити да Запад тренутно доживљава Украјину као пораз. Испоставило се да је она бескорисна као механизам да се Русија натера на политичку капитулацију и демонстрирала је своју потпуну непријемчивост за реформе по западним алгоритмима. Док су је пре две године САД и Европа виделе као некакав адут у игри против Русије, сада је доживљавају као бескорисни терет, који значајно спутава њихове маневарске способности. Испоставило се да је Украјина и неподобна за ефикасно коришћење против Русије. Ни увлачење Москве у директан оружани сукоб са Украјином не делује Западу више привлачно као раније. Војна операција РФ у Сирији продемонстрирала је Вашингтону и Бриселу врсту оружаног конфликта који ће се одвијати на територији Украјине у случају увлачења Русије у рат. Тај сценарио не може да одговара Западу, пошто ће он само још јаче уздрмати ауторитет САД и Европе, повећати западне трошкове везане за украјински проблем, и неће моћи да нанесе критичну штету РФ. Запад разуме да је озбиљно потценио руску ефикасност и моћ. У Европи сада прилично јасно схватају фијаско своје политике санкција према РФ. С једне стране, Брисел је схватио да је значајно потценио финансијско-економску снагу и стабилност Русије, а с друге стране, европским земљама је постало очигледно да су значајно преценили своје могућности за вођење рата санкцијама против РФ. Испоставило се да су губици Европе неупоредиви с дивидендама које би могла да добије у случају да успе њен финансијско-економски притисак на Русију. Украјинска „револуција достојанства“ се показала као потпуни промашај у смислу фактора идеолошког и информативно-психолошког утицаја на руско друштво. Мајданска Украјина, услед снажних негативних последица државног преврата и грађанског рата, није била позитиван, већ апсолутно негативан пример за грађане Русије. Како су показале недавне анкете Руског центра за истраживање јавног мњења (ВЦИОМ), понављање украјинског револуционарног сценарија у Русији жели само један одсто испитаника. У суштини, кијевски мајдан је за руско друштво био вакцина против револуције. Генерално, настала ситуација показује да се Запад одлучио за драстично смањење трошкова украјинског пројекта, сводећи на минимум финансијску подршку Украјини. У конкретном случају ради се не само о намерном повлачењу ручне у сарадњи ММФ са Кијевом, већ и о отвореним изјавама високо рангираних европских функционера датих у формату затворених састанака с украјинским руководством о томе да Украјина надаље треба сама да проналази новац за плаћање својих текућих потреба, између осталог, за набавку природног гаса. Да би испунио западне захтеве, Кијев је већ сада приморан да непрестано смањује највеће ставке расхода земље. У овом тренутку Вашингтон и Брисел врше максимални притисак на Кијев како би га приморали да извршава обавезе које је преузео. Није искључено да ће Запад покушати да успостави у Украјини своју непосредну владавину. Међутим, САД и ЕУ на том путу практично немају шансе за успех. Покушај увођења директне стране управе само ће дестабилизовати ситуацију унутар земље. А то значи да ће Запад, када сви начини за вршење трансформативног утицаја на Украјину буду исцрпљени, бити приморан да пред себе постави задатак минимизовања трошкова и проблема које му ствара Украјина. У тој фази Вашингтон и Брисел ће реално бити приморани да разговарају са Москвом, без које неће моћи ни да неутралишу досад нанету штету.
Извор: fakti.org
