Правда

Пише: Мијат Лакићевић

Не бих се ја вероватно у Ћирјаковићев покушај обрачуна са Константиновићем и Другом Србијом уплитао – рачунам има за то квалификованијих од мене – да нисам и против своје воље уплетен. Тачније оплетен, ни крив ни дужан, што је најгоре. Односно да у том, негативном дабоме, контексту нису поменути Пешчаник и моје име. Тако смо и ми угурани у Другу Србију, тј. у групу такозваних аутодеструктиваца, аутоколонијалиста, аутошовиниста и, генерално, у целу ту ауто-индустрију. Узгред, тај „аутошовинизам“, то је један много глуп појам – колико глуп, толико пакостан – јер је логички немогућ. Што је јасно свима осим онима који га користе и наравно Ћирјаковићу који га је, што ме не чуди, и измислио. Бар тако кажу.

Но, то није битно, а није ни занимљиво. Занимљивији су, благо речено, све чешћи напади на Другу Србију који додуше нису увек отворени, већ су прикривени под кринком расправе о „вечитим српским поделама“ као „усуду“, из којих некако на крају увек испадне закључак да је за поделе, а и уопште, за све, углавном крива Друга Србија.

Тако те наводне расправе заправо служе да се шири конфузија и, још мало, ревидира историја. Јер, пре свега, не види се из те расправе како је и око чега до поделе на прву и другу Србији, ни повесно ни политички, дошло. Односно, ако се то и уочава, онда се према проратном и антиратном „наративу“ заузима позиција еквидистанце, они се посматрају као два легитимна и једнако вредна, тачније подједнако погрешна, „екстремизма“ (Политика, субота, 23. април, Културни додатак). Малтене је, као у војсци, неко издао команду „на парове разбројс“ па је онда један викао „први“, а онај до њега „други“, знате већ како то у армији иде и, ето, тако је настала та подела. И сад, пошто смо укинули војску, тј. обавезно служење војног рока, ваљало би да се тај расцеп укине, и да се први и други помире, и да завлада братство-јединство, макар унутар српског народа, кад они други, мислим народи, нису хтели и шире.

Конфузија је, све у свему, већа него када се ради о подели на четнике и партизане, али, слично, као што четници испадају добри момци и патриоти, а партизани лоши момци и „комунисти“ који су народну несрећу искористили да освоје власт, тако и припадници прве Србије постају позитивни, а друге негативни јунаци, који су рат хтели да искористе да освоје власт, што им је под Ђинђићем и успело, али срећом краткотрајно. А да је „тому тако“, што би рекли наша бивша браћа Хрвати, најбоље сведочи Радомир Константиновић и његова Философија паланке. Сам Константиновић је, по Ћирјаковићу, заправо један потуљени анти-српски нациста, а поменуто дело, „Библија Друге Србије“, како је неки зову, заправо је књига раздора српског народа. Она је „семе зла“ које је, посејано шездесетих, процветало деведесетих – није случајно баш Константиновић био први председник Београдског круга из којег је настала Друга Србија – а ево ни до дана данашњег никако да буде затрто.

Из тога се даље, није тешко увидети Ћирјаковићеву намеру, сугерише закључак да за српске поразе на крају 20. века није крив Милошевић ни доминантна српска интелектуална елита – на челу са САНУ, БУ и Политиком – која га је подржавала (шта подржавала – створила), него она њена мањина која се рату противила.

То јест, у коначници, није проблем у ратној политици и ратним циљевима, односно у томе зашто се у рат ушло, него у томе како се из рата, с бременом тешког пораза, изашло. И само је потребно да то Друга Србија лепо призна „па ће нам они опростити што су нас убијали“, па ћемо запевати „мир, мир, мир – нико није крив“ и опет ћемо живети сложно, као браћа. И сестре. Тако бар мисли Ћирјаковић, а са њим и Политика. Извор: Pescanik.net