За онај Јасеновац кад су га комшије зидале, а српске главе биле једини грађевински материјал, Срби су криви јер су мирно и снисходљиво ишли на клање, данак у крви или први добровољни прилози у изградњи братства и јединства. За овај други, који је почео 8. маја 1945. Срби нису јавно упрли прстом историје у крвника – нису да не би реметили братство и јединство. И још 1991. покушали су да глуме браћу комшије из братства и јединства, латише се каме, али није им ишло, ваљда нису даровити баш за све послове.
Али пођимо редом од краја приче: Пола мундијалистичког Београда, цела Европа и САД пре петнаест година смејали су се Србима из Хрватске који су причали о оживљавању усташтва и редизајниране НДХ, а книнске Србе и њихове барикаде крстили "Балван револуцијом", игноришући поклик Фрање Туђмана који каже "да је НДХ важан чимбеник тисућљетне хрватске државности"! Уз сличне државничке поруке јавно је оживљавана усташка идеологија, кроз песме, јавни говор, кућну радиност а и праксу клања и убијања Срба.
Данас, двадесест година после српског вапаја из Книна, свет ћутке гледа огољену и беспризорну рехабилитацију фашистичке реликвије НДХ, која је била вернија фашистичкој идеологији, клању и свеопштем злочину од твораца те идеологије Хитлера и Мусолинија.
Како је усташтво враћено у Хрватску? Начитани циници кажу – није враћено, него никад није ни одлазило из Хрватске, било је само прикривено, запретано, па се усправило уз прву прилику. Сви су заборавили на "свастику" из Пољуда, виђену на фудбалској утакмици Хрватска – Италија, а нова кореографија очигледно још неиживљене усташке идеологије постала је уобичајен дневни колорит Републике Хрватске. Ново је само то да на очигледно величање НДХ хрватске власти не да не реагују, него прећутно подржавају нове идеолошке тенденције. Па зар проусташки певач Марко Перковић Томпсон није седео у почасној ложи на инагурацији председнице Колинде Грабар Китаровић. А нових доказа је на претек: Усташки поздрави "за дом спремни" на утакмици Хрватска – Израел којој је присуствовао И премијер Хрватске Тихомир Орешковић, као и јавно постројавање "црнокошуљаша" проусташке Хрватске странке права. Новој политичкој владајућој коалицији ХДЗ-Мост усташтво је потребно, јер је оно заправо и било погонско гориво у њиховом освајању власти. Забранили су ћирилицу, баш као и Павелић.
Уосталом, у позиционирању у хрватском високом друштву данас важан је искрен осмех на фоткама испред "малог гроба у Мадриду" где почива највећи хрватски син Анте Павелић…
Где смо данас? Ако је од 1941. до 1945. у Јасеновац ишла само једна улазна колона православна, за ових дана у Јасеновац, уз јубилеј пробоја из највеће српске гробнице ишле су три, четири, пет колона. Опет су актуелне приче о броју хектолитара и чистоти и броју црвених крвних зрнаца у српској крви коју потежу комшије. Хрватски прваци, данас кад причају о "злочину који је свакако преувеличан", кад набрајају заклане народе, прецизно наводе редослед: Јевреји, Роми и други, исковали су кованицу – уместо Срби кажу Остали или Други. Фрањо Туђман, угледни повјесничар, тврдио је да је у Јасеновцу убијено 40. 000 Срба, Јевреја, Рома и Хрвата. Домољуби су касније Србима учинили попуст у сезонској распродаји српских душа па су учено саопштили да је у Јасеновцу страдало 70.000 људи.
Сви, међутим, заборављају да су се озбиљни научници међу Хрватима бавили злочинима усташа и НДХ, попут академика Виктора Новака, човека чудесне научне биографије, који је у научном раду "Магнум кримен" (Велики злочин) до детаља описао почетке усташтва, стварање Независне Државе Хрватске и посебно улоге Римокатоличке цркве у бројним злочинима над Србима, Јеврејима, Ромима па и Хрватима који су били против тих злочина. Виктор Новак у Магнум Кримену, кад помиње број страдалих, држи се искључиво сведочења учесника и очевидаца тих злочина, где углавном даје предност Хрватима и наравно писаним документима НДХ-азије и Римокатоличке цркве у Хрватској и БиХ.
Представљени су бројни документи, говори и "молитвене" речи фратара који су под претњом ножа терали Србе да пређу у католицизам. Виктор Новак цитира тамошњу хрватску штампу о акцији покрштавања. Цитирајући новине "Врхбосна" број 9-10 он наводи да "Познати клерофашиста Иво Богдан, бивши уредник Степинчеве 'Хрватске страже', а онда уредник 'Хрватског народа' и усташке 'Спремности' могао је констатирати да су успјеси хрватских мисионара већ тада током септембра 1941. били огромни јер је 'у самој бањалучкој бискупији број пријелаза у последњих неколико тједана премашио број од 70.000.'"
Виктор Новак, који је дуго радио У Ватиканској библиотеци, а своју књигу "Магнум кримен" објавио је 1948. којом доказује целовиту и мрачну улогу хрватског клера у стварању НДХ, приклањања Хрвата Хитлеру и Мусолинију, растурању Југославије и масовна уништења Срба. На више места цитира сведоке проповеди фратара који почињу мису речима: "Ви нисте мушкарци, ви сте жене и треба да носите сукње, до сада нисте убили ни једног Србина". Цитира фратра из Дувна који каже: "Идите убијте све Србе у нашој жупанији, али најприје закољите моју сестру која је удата за Србина…"
Шта је била Независна Држава Хрватска, а шта римокатолички клер у тој држави најбоље илуструју живот и "дело" Фра Вјекослава Филиповића из Петрићевца код Бањалуке. "Он је уистину једна монструозна звијер у хаљи свеца из Асисиа. Савршен мајстор при ударању "психологијских" темеља" – потребних за стицање бискупска конференција новембра 1941.
Ђорђе Рајић, кафеџија из Бањалуке, изјавио је на саслушању о страховтим страдањима Срба у његовом крају, И наравно морао је проговорити и о овом фрањевцу Филиповићу. Треба рећи да се извјештај овог кафеџије потпуно подудара са истрагом коју је провела Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина за Босну и Херцеговину, пише Новак.
"На осмог фебруара 1942. једна група загребачких усташа под вођством фратра- исусовца (!) именом Филиповића, … отишла је у српско село Раковица – Рудник крај Бањалуке. У овом селу радили су у Руднику Срби заједно с радницима католицима и муслиманима. Фратар усташа Филиповић је по легитимацијама установио раднике Србе, па их је одмах раздвојио од католика и муслимана, те их истодобно на лицу мјеста у Руднику да по усташама убити. Усташе су ове раднике убили крамповима. Тада су овдје убијена 52 радника Србина. Послије овога отише су усташе под вођством фратра Филиповића у село Дракулићи крај Бања Луке, откуда потјечу убијени рудари. У овом селу усташе су под вођством фратра Филиповића убили око 2.300 Срба, људи, жена и дјеце. У овом селу тад су убијени сви житељи, једино се спасила једна жена именом Ленка и њезине петоро дјеце, те још једно дијете чији су родитељи убијени. Ленка је касније полудјела", сведочи Рајић.
О овом монструозном фратарском злочину једнако даје сличан тежак извјештај и Добрила Мартиновић, учитељица основне школе у Шипрагама, срез Котор Варош:
"Дана 7. фебруара 1942. године усташки кољачи, и то једна сатнија, двије тјелесне Павелићеве бојне, предвођене од усташког натпоручника Јосипа Мислова и жупника из Петрићевца код Бања Луке Вјекослава Филиповића, иначе усташког кољача сатника, извршили су како по начину извршења тако и по броју жртава, један од најзверскијих покоља над невиним српским народом бањалучког краја. Преко 2.300 невино убијених мушкараца, жена, дјеце, стараца били су жртве овог покоља…
…у селу Дракулић мирне сељаке, жене, дјецу, старце клали су ножевима у гомили, сјекирама, а оне који су показивали знакове живота, дотукли би ударцима крампа. На исти начин убијана су и мала дјеца", пише Виктор Новак.
О овим злочинима у околини Бањалуке у јавности дуго се ћутало. Тек 1964. после пописа страдалих установљен је стварни попис страдалих у поменутим селима, а 1965. власти су дозволиле да се подигне спомен костурница, а 1991. одржан је први парастос. Али, и 2003. година потврдила је да римокатоличка црква мења технику али ћуд никако. Наиме у јуну месецу те године папа Јован Павле II посетио је Бањалуку, а у самостану Петрићевац није ни поменуо усташке жртве.
Крвави траг фра Филиповића донео му је право име "фра Сатана". Учитељица Добрила Филиповић још сведочи о невероватном монструозном злочину фра Сатане, којег су Павелићеве власти касније поставиле за управника Јасеновца којим је управљао четири месеца. Ево сведочења учитељице Добриле Мартиновић:
"Фра Филиповић је опонашајући Исуса, у пратњи дванаест усташа његових апостола, ушао у школу. Наредио ми је да из клупе до катедре изведем једно српско дијете. Извела сам љепушкасту дјевојчицу Радојку Гламочанин, ћерку домаћина Ђуре из Дракулића. Подигао је дијете на катедру, а затим пред свима, дјецом и усташама почео да је коље.
Послије се обратио усташама: 'Усташе, ово ја у име Бога покрштавам изроде а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на своју душу, а вас ћу исповидити и ријешити свих гријеха…'
Потом је отишао у другу учионицу гдје је с дијецом била учитељица Мара Шуњић. Фратар јој је наредио да издвоји српску дјецу, па је ученике из обе учионице истјерао у двориште. Ту је почело клање невине дјеце, вриска, крв по снијегу,… нека дјеца нису до краја преклана па су трчала и урликала по снијегу. Ту дјецу су дотукли кундацима. Заклали су ту 60 ученика, невине дјеце, какав ужас".
Колико Срба је убијено у Јасеновцу? О томе сведоче усташе, кољачи који се нису стидели својих злочина. Фра Мирослав Филиповић, којег су Титови агенти ухапсили одмах после ослобођења, на суђењу је без трунке кајања причао о својим злочинима.
"Четири мјесеца био сам управник логора Јасеновац. Не знам тачно, али за ти четири мјесеца у Јасеновцу је убијено између 25 и 30.000 Срба", изјавио је фра Сатана пред судом. Осуђен је јула 1945. на смрт вешањем.
У Архиву Земаљске комисије за утврђивање злочина стоји и сведочење Павелићевог генерала Вјекослава Макса Лубурића, који је сво време рата био управник свих концлогора и који је о свему водио прецизну документацију. У његовом сведочењу стоји да је у Јасеновцу убијено око пола милиона Срба, наводи Виктор Новак у Магнум Кримену.
Све српске политике од 1945. очекивале су да се Хрвати покају, да траже опрост, Срби су веровали да ће се то кад тад догодити. И догодило се – питајте Колинду и Карамарака.
Српски грех
Жанка Стокић и Марија Црнобори
Обе су биле глумице, Жанка је била славна београдска глумица између два рата, Марија је почела пред Други светски рат, прве озбиљне улоге добила је у Хрватском народном казалишту кад је на власт дошао Павелић .Жанка је могла да бира улоге, звали су је српска Сара Бернар. Марију су Срби учинили славном, а Жанку су убили.
Наиме, кад су комунисти дошли на власт у Београду 1945, Жанку Стокић су осудили зато што је играла пред окупатором. Суд части јој је на 8 година осудио на губитак националне части, осудио је на друштвено коростан рад да чисти улице. Била је дијабетичар. Две године касније, пошто је написала да је у својој кући крила Кочу Поповића И његовог брата од стрица, помиловали су је. Умрла је три дана касније. Нису јој подигли споменик, ни позориште ни држава, него њена служавка.
Марија Црнобори била је звезда Павелићевог позоришта. Недељу дана пре пада Загреба побегла је с пријатељима у Београд. Нико је није питао шта је радила у Загребу. Умрла је у Београду пре две године, сахрањена је као велика звезда.
Њен брат сликар, направио је два портрета Анте Павелића – техника уље на платну. Имао је углед у НДХ уживао сва поштовања. Као југословенски сликар отишао је у Рим о тамо остао.
Дијана Будисављевић
Аустријанка пореклом, хуманитарни радник, била удата за Србина Јулија Будисављевића, хирурга директора Хируршке клинике на Медицинском факултету у Загребу.Током рата из дечјег логора "Јаска" (то је у II светском рату био једини дечји логор) избавила је 12.000 деце, предала их је бираним породицама, а завела их у своју картотеку, с правим именом, пореклом, вероисповешћу.
Кад су партизани ушли у Загреб 1945, ОЗНА је намерно уништила ту документацију, деца су остала као Хрвати.
Дијана Будисављевић је истинска хероина, па онај Шиндлер о којем је снимљен филм, је мала беба за њу. Међутим, и Броз и вајно српско комунистичко вођство нису помињали Дијану. Умрла је, нисмо јој рекли ни хвала.
Пре две године, Томислав Николић постхумно је одликовао госпођу Будисављевић.
Деца Козаре
Драгоје Лукић, публициста и новинар, један од ретких од своје дечје козарске генерације који је преживео рат, написао је драгоцену књигу "Рат и деце Козаре".У књизи је изнео документације да је из Поткозарја у усташке логоре одведено 68.600 Козарчана, од тога 23.858 деце. Постао је познат кад је објавио да је славна филмска глумица Божидарка Фрајт уствари Српкиња, спојио ју је с њеном крвом родбином.
Назор и Тин Ујевић
Ушли су, и данас су у свим школским уџбеницима, чувени песници. Велики песници јесу, посебно Аугустин Тин Ујевић, славили смо их до неба: "Вечерас се моје чело жари…"У уџбеницима није писало да је Назор био члан Усташке младежи, а Тину Ујевићу је Удружење хрватских писаца 1945. забранило да објављује у наредних 10 година због елегијских песама о усташкој стражи.
Коча, Ранковић, Крцун, Мијалко Тодоровић...
Све наведено под насловом "Српски грех" је заиста српски грех, али првенствено поменутих Срба, високих функционера ФНРЈ – најближих Титових сарадника. Све поменуто било им је познато, нису ни прстом макли ад укажу на разлику... Нису поставили питање због чега Броз никад није посетио Јасеновац, зашто су дозволили да се ставља знак једнакости између усташких и четничких злочина, зашто нису обајвили да су антикомунистички покрет у Хрватској и БиХ до пада Италије септембра 1943. Осамдесет одсто чинили Срби…Нису ни уметници - уметници!
Нису ни уметници, који за сво време нису снимили филм о Јасеновцу, о дечјем логору Јаска, нисмо написали ваљану књигу о тим злочинима. Нисмо направили филм о Дијани Будисављевић… А смогли смо храбрости тек 1991. да из јама голубњача извадимо кости оних које су усташе тамо убациле 1941 - 1942.Сад очекујемо да Хрвати све то признају? Тиме доказујемо да смо истинске будале, нисмо заслужили ништа боље. Извор: Правда
