Правда

Пише: Жељко Цвијановић Наивни и непристрасни ће рећи да није важно што су се две воље судариле, већ која је ближа стварном резултату избора. Никад нећемо сазнати, а, нажалост, није ни много важно. Хајде, рецимо да је Вучић крао гласове. Ако јесте, Амери сигурно имају доказе. Зашто их онда не објаве? Зато што би тад спалили све мостове са будућом владом: не би више могли да захтевају уступке, рецимо на Космету, могли би само да траже Вучићеву оставку и нове изборе, уз, наравно, неку прелазну владу под њиховом контролом, која би, као у Македонији, имала задатак, да опосли његово развлашћење. А за то је још рано. А ако су крали Амери – да се разумемо, они то могу да изведу једнако као и власт, уосталом доста се говори о гласовима за ДСС-Двери у бошњачкој Сјенци? – Вучићу би било још лакше да докаже. Али неће, јер би тад он спалио мостове; покушајте само да замислите који би то био међународни скандал. После тога више не би било разговора. Само оштра конфронтација, коју би платила Србија. Шта то значи? Да ће коначан резултат бити одређен у троуглу власт – амбасада – стварни резултат. Да ли је то добро решење? Да ли би најбоље било ако би се само бројали гласови? Избори у (полу)колонијалним демократијама не завршавају се само бројањем гласова него и сагласношћу најмоћније локалне воље и воље страног фактора, без обзира да ли је та сагласност договорена у обостраном интересу или су је странци наметнули локалцима. Да, тужно је, али истинито. Кад изостане та сагласност – као што је сад изостала – тад избори у јавности остављају траг да су нерегуларни. То, међутим, не значи да је на њима било више нерегуларности него на неким претходним, које није пратио тај траг. Нити да их је било мање. То – понављам – значи само једно: да су постојале две јаке супротстављене политичке воље. Ако један од та два политичка центра није у стању да наметне своју вољу оном другом, тад пребројавање има већу улогу. Парадоксално, то најправичније решење не говори о победи правде, већ о нечем сасвим другом: није дошло до усаглашавања две политичке воље. Дакле, пребројавање значи наставак сукоба. Иако ће ово тумачење имати своје злонамерне интерпретације, нажалост, ствари стоје тако и никако другачије. Све друго је чисто фолирање, набадање у мраку и стварање политичких фактора од оних који то нису и не могу бити. Шта је од избора хтела политичка воља власти? Да освоји натполовичну већину (у гласовима није успела, у мандатима јесте), да цензус прође што мање листа и да узме Војводину (што је реално, упркос галами, најважнији домет избора). Тако се Вучићева влада припремала за будуће немирне догађаје на нашем делу Балкана, које би дочекала са јаким мандатом и што мање оних политичких снага које би будуће буре и страни утицај могли да уздигну. Они који – обично уз прилично сеирења – тврде да је Вучић погрешио што је расписао изборе, заборављају најважније. Ако је ово што се после избора догађа лоше, за две године или чак пре било би много горе. Елем, расписао их је у минут до 12, кад је још јак, пре него што су га ослабили. Шта је хтела америчка политичка воља? Да Вучић не освоји апсолутну већину, и да што више опозиционих колона уђе у парламент како би створиле што више комбинација за његово слабљење у будућности. Наравно, за Амере слаба влада подразумева и слабу Србију, таман онакву каква би требало да без отпора капитулира пред будућим догађајима, о којим сам на овом месту писао много пута. Други амерички циљ јесте послеизборна конфузија, у којој би Вучићева победа била делегитимизована и у којој би нагон за самоодржање опозиције следио њено удруживање и стварање јединственог фронта против њега. То би најзад требало да спољни притисак на њега конвертује у унутрашњи, што је за Амере идеална позиција, у којој делују преко домаћих посредника. За то време они су у сенци, о њима се не говори, а не да буду изложени као претходних дана. Обе групе су своје циљеве оствариле половично. И то обећава наставак сукоба. У својој пројекцији избора Амери су били посебно заинтересовани за пролазак две групе – Радуловићеве и Двери-ДСС. Зашто? Зато што је Радуловић једини некомпромитован човек из либералног корпуса и зато што се надају да с њим на челу либерали могу да планирају нови замах. Бираче те опције, који имају стомачну реакцију на Чеду, Тадића, Пајтића и друге познате жуте бароне, не занима шта Радуловић мисли о Косову, о НАТО и другим најважнијим државним питањима. Само им је било важно да је нов. Тако је, ваљда први пут у историји, нечији изборни адут био тај што није довољно познат. За ДСС и Двери – ДСС пре свега; Двери су ту нека врста нужног зла – заинтересовани су због нечег другог. Вучића дефинитивно не могу ни слабити ни рушити са либералног крила, чак ни са звездом у настајању Радуловићем, исто онако као што се Милошевић није могао 2000. рушити преко Ђинђића и његових сателита. Али може спајањем либералног и националног крила. Шешељ нема ни капацитет ни вољу за то; Бошко Обрадовић прво нема, а за друго ћемо тек видети. Међутим, ДСС, која се у кампањи померала ка грађанистичкој опцији, производ је истих оних петооктобарских либералних елита као и ДС, с тим што је Војислав Коштуница својом косовском побуном те елите издао а својим ауторитетом и вољом последњих десет година држао странку на еквидистанци од њих. Његовим одласком та бреша је пукла и ДСС се вратила назад. У времену после избора, на сличан начин као и ДСС, Американцима је важна и СПС. Ако Дачић оде у опозицију, биће тамо не само јака фигура и једини уз Шешеља који тамо суштински разуме политику већ и још један, најважнији и најачи, који може да споји либерални и национални блок. Зато је тешко сумњати да иза притисака и претњи Бранка Ружића – једног од највиђенијих гостију западних амбасада – на Дачића да СПС иде у опозицију стоји ико други до Кајл Скот. Наравно, и руске аквизиције код социјалиста су јаке, па ће се тек видети како ће се то завршити. Како год, односи између Дачића и Вучића у највећој су кризи од 2008, и у националном и државном интересу било би да је превазиђу, исто онако као што би њихов раскид био јак амерички адут. Нормално је што странке попут Двери и ДСС – које за сада имају 4,99 одсто – верују да им припада цензус и што су у стању да учине много тога да га добаце. Али проблем је кад они као начелан критеријум поштених избора постављају свој улазак у парламент. Још је већи кад притисак за то желе да остваре на улици, па још већи кад се у томе уједињују са либералном прозападном опозицијом. Највећи проблем је, међутим, кад њихову конференцију за штампу са Пајтићем и друштвом, на којој најављују заједнички излазак на улицу, директно преноси америчка телевизија N1, недвосмислено сведочећи да Амери због својих разлога подржавају њихове жеље да уђу у парламент. Можда је дошло до подударања интереса САД и српских патриота? Можда, али било би први пут. Наравно, то не значи да су они постали издајници, тим пре што је то реч која се код нас олако потеже без осећања за њену стварну тежину. Али значи – како се на овим странама већ могло прочитати – да су корисни идиоти. То, међутим, нису постали после ових избора, већ много пре. То су постали оног момента кад су напад на Вучића са својих политичких тема – Бриселског споразума, НАТО, економског модела – изместили у круг друштвних тема, и то оних о којима пишу уџбеници обојених револуција. Шта хоћу да кажем? Радећи кампању за изборе, Пајтићева ДС и њени деривати нису бирачима представљали своје изборне платформе нити политичке програме. Да су то хтели, зар неко сумња да би маркетиншки стручњак калибра Крешимира Мацана дозволио да се у јавности појављују већ позната компромитована лица ДС? Не би, него би у јавност изашли са новим младим лицима и, представљајући своју платформу, дали до знања грађанима да су они нови и да немају ништа заједничко са старим корумпираним ДС. Урадили би исто оно што је пре 12 година урадио Тадић, извињавајући се за Бодрум. Уместо тога, они су нишанили друштвене неполитичке теме: „ово није нормална држава“, „напредњаци се богате, док се народ убија“, „напредњаци су примитивци за које гласају сељаци“, „у Србији је диктатура“, „медијима влада цензура“, „избори ће бити покрадени“... Наравно, није то никад био тип тема којима се пролази добро на изборима, али јесте сет питања на којима се окупљају друштвене групе различитих, па и супротстављених политичких ставова, на којима се тренутно уједињују паразитске старе либералне елите у широком луку од Матије Бећковића до Весне Пешић. Овде дакле никад није била реч о припреми за изборе, већ за догађаје после њих. Кад су – претпостављам због проходности у либералним медијима, које контролишу странци – ДСС и Двери и сами заиграли на том сету тема, Ђаво је скакао од среће, а они били уверени како свет није видео веће макијевелисте од њих, како су својом интелигенцијом систем против кога се боре натерали да ради за њих. Наравно, испали су аматери: гласовима које ће им на поновљеним изборима дати ДС и остали вероватно ће ући у парламент, али ће своју ролу морати да одиграју до краја. Уосталом и њима је лакше да отворе тему свог једног недостајућег гласа уместо да одговоре ко их је наговорио да се најпре изнутра поцепају, па да се онда такви саберу и где им је сто хиљада гласова из изборног збира ДСС и Двери пре две године. Шта ће даље бити? Вучић ће, знајући га, настојати да тему избора што пре затвори, гледајући да купи бар неколико месеци мира. Нема сумње да ће у томе бити вештији од опозиције, али има он и јачих противника. Код Амера српски мир неће имати јучерашњу цену. Руси ће, колико год им то тешко падало, морати да разумеју шта се заправо десило на српским изборима, и да, иако је Србија још далеко од тога да постане Македонија, корак у том правцу већ направљен. Сви други, посебно они уверени како је мрзети Вучића суверен политички став, мораће на поправни, где ће их сачекати прво питање: зашто је толико лакше потући се него мислити? И да ли је то довољан разлог да демолирају земљу коју, кажу, толико воле? И?