Правда

Представници наших радничких удружења спремни су да подрже ту иницијативу и сматрају да би то "био позитиван корак ка превазилажењу незапослености".

Душко Вуковић, потпредседник Савеза самосталних синдиката Србије, сматра да би послодавци у Србији требало да поштују најпре овдашње законе који прописују радну недељу од 40 сати.

"Мислим да би скраћивањем на 35 сати један број незапослених успео коначно да добије посао. Међутим, ово је време првобитне акумулације капитала, транзиције, наше друштво је у сталној кризи, све се одлаже за период када ћемо бити богатији, а у ствари, то су само уски тајкунско политички интереси", каже Вуковић.

Према његовом мишљењу, требало би се извући из сталне демагогије да ми морамо да радимо више и да нисмо довољно богати да радимо мање од осталих.

"Ако су такву иницијативу покренула друштва из Европе, заједнице којој тежимо, онда је нормално да је подржимо. Овако идемо ка робовласничким односима, где се онемогућава цивилизацијска тековина осам сати рада. Мислим да је без изузетака треба увести у свим секторима", каже Вуковић.

Економисти верују да ће мање радних сати изазвати већу пражњу радне снаге и запосленост. Осим тога, терање запослених да раде превише доводи не само до умора и стреса, већ и до чешћих грешака и повреда, а продуктивност пада.

Истраживања су показала да они које свакодневно раде по 11 сати имају двоструко већи ризик од депресије и болести срца. Предлог је да тамо где је радно време већ скраћено пословна седмица буде још краћа и да износи 32 часа.

Ивица Цветановић, председник Конфедерације слободних синдиката Србије, објашњава да, примера ради, у Француској већ постоји радна недеља од 35 сати, али да она траје у ствари много више. Међутим, сваки сат преко се плати, док код нас, и када послодавац хоће да призна прекорачење сатнице, он то не изражава у новцу, него у слободним данима, што није по закону.

"Највећи наш проблем је непоштовање важећих прописа, нарочито у банкарском сектору, а то је масовна појава и код већине приватника", каже Цветановић.

"Реално је и у Србији увести 35-часовну радну недељу, јер савремене технологије то дозвољавају. Међутим, права радника крше се на сваком кораку. Тако је масовна појава чак и у јавном сектору да радници добију службени телефон на који морају да се јаве и после радног времена, што наравно није по закону", каже он.

Има и опречних ставова, па су Немци још пре више од деценије доказивали да скраћивање радног времена не утиче на запосленост. Њихова радна недеља ипак не прелази 37 сати, док је Француска још почетком века донела закон о 35-часовној радној недељи, и он је преживео све владе од тада.

Предлози за смањење радне недеље крећу се од захтева за смањењем радног дана, па до захтева за три слободна дана у седмици. Поборници ових захтева тврде да скраћење повећава потрошњу, подстиче производњу и здравствено стање запослених, али и отвара време да се радници додатно едукују. Мање сати рада смањује и трошкове у фирми. Осим тога, интернет већ дозвољава људима да раде од куће.

Један од најпознатијих уговора између компаније и запослених на ову тему био је споразум између "Волксвагена" и његовог синдиката да се привремено смањи радна недеља на 29 сати ради очувања радних места.

У Великој Британији је 2009. "Бритиш петролеум" понудио запосленима годину одсуства уколико пристану на 75 одсто смањења плате. И "Бритиш ервејс", "Форд" и "Хонда" су понудили могућност смањења радног времена. Рачуноводствена фирма КПМГ понудила је четвордневну радну недељу, што је 86 одсто запослених прихватило.

Поједине организације иду чак толико далеко да препоручују радикална смањења и постепени прелазак на 21-часовну радну недељу.

Са оваквим радикалним смањењем родитељи би могли да проводе више времена са децом. Смањило би се отуђење, људи би се више дружили и бринули једни о другима, смањила би се емисија угљеника и пала би потрошња бензина. Друга страна медаље могли би да буду повећање сиромаштва и смањење зарада, растући трошкови послодаваца и могуће несташице.

Крајем шездесетих година прошлог века у бившој Југославији радници су били срећни због увођења нерадне суботе, осим прве у месецу. Она је била радна до краја осамдесетих. Ивањички "Јавор" био је осамдесетих година једна од најуспешнијих домаћих текстилних фирми. Када је у њему уведено шестоипочасовно радно време, уз непромењену норму, производња се није смањила.

Просечно радно време почело је да опада у прошлом веку и до средине столећа опало је скоро дупло, због раста продуктивности и притиска синдиката. У Америци је Хенри Форд 1926. затварао фабрике аутомобила суботом и недељом. Три године касније, синдикат радника у производњи одеће изборио се за петодневну радну недељу. Убрзо се ово раширило и на друге професије широм земље. Извор: Вечерње новости