Правда

Више од осам хиљада Горанаца, бистрих и бритких, какве само планина може да исклеше, вековима је ту, у селима на планини, од којих су многа, кад се од Србије отимало, остала у Македонији или припала Енверу Хоџи. Традиционално одлазе у печалбу, у „гурбет”, воде породице, али се у Гору увек враћају. Ту долазе да се жене и удају, ту се сахрањују. Одувек су окренути Србији. Поодавно их притиска Приштина, намеће им своје писмо, свој говор, мада им је вера давно наметнута. Још у време Отоманске империје, када је овај словенски народ примио мухамеданство. Из Призрена, преко Жура, Драгаша и Кукољана, асфалтним путем се стиже у село Враниште, административни центар Горанаца. У једној приватној кући руководство и администрација службују по систему Републике Србије. Село са пет стотина домаћинстава тек се буди. Из густе јутарње магле израњају кровови тек саграђених кућа. Одзвања меденица у стаду оваца, тек истераном на росну испашу. – Дошао сам пре неки дан, да се одморим и дочекам директора. Кад год нађем мало времена, ето ме, јер ми Горанци само овде, под Шаром, у овим висовима, налазимо мир – на чистом српском језику, који је и матерњи језик Горанаца, казује Мелдин Скендери (21), студент историје у Косовској Митровици. Неће да се слика. – Не, никако – склања се, одмахујући руком као да се брани. Окупило се много сељана, сви би да нешто кажу, да се изјадају, да се похвале. Млади и старији, жена нема. А тог дана у Гори је боравио Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Метохију, који је поручио „драгој браћи Горанцима да је Београд уз њих и да ће заједно дочекати боља и лепша времена”. И да „Гора победити мора”. Траже Горанци да се прикључе будућој заједници српских општина. Али, чини се, о томе ће мало шта одлучивати Београд. Судбина Горанаца је у рукама страних моћника. Као и све на Косову. Није Враниште за Горанце само општински центар, у којем више од 50 основаца пише ћирилицом, већ је ту у Марином долу Ђурова црква, где се на Ђурђевдан игра оро. Тада се ту, на ледини окупаној белим брезовим лишћем, скупи неколико хиљада Горанаца. Дођу са свих страна, где год да их има. До касно у ноћ свирају зурле, јечи Шара од звука тупана. То је и прилика да девојке и жене покажу надалеко чувену горанску ношњу. Одлазе људи из Враништа, али и из целе Горе. Одлазе, али јој се увек и враћају. То је аманет који се с колена на колено вековима преноси. Адем Хоџа, председник Привременог органа општине Гора и посланик у косовској скупштини, у име Српске, иза затворених врата прича с гостима из Београда. Бори се за права Горанаца, који су већ годинама под притиском, да признају све што долази из Приштине. Уцењују се наставници и родитељи да деца која уче осмолетку у школи „25. мај” похађају наставу по косовском систему. Не притискају само ове овде, већ све који су у просветном систему Србије. Одавде, али и из целе Горе, у потрази за хлебом, одлазе Горанци у Београд, Загреб, у Немачку, Италију. Само у граду Сијени, у Италији, има их пет хиљада. Раде, традиционално, као посластичари, бурегџије, пушкари, ковачи, на грађевини, али их има и у државној служби. Многи су лекари, правници, економисти, сликари… Страдали су ови вредни и часни људи 1999. године од стране албанских екстремиста, својих комшија, али и од Албанаца који и сада несметано прелазе незаштићену границу. – Краду нам стоку, секу шуму… Ништа им не можемо. Кад се српска војска повукла, тада је срушена и караула Орчуша – жали се један од Горанаца, који је истерао стадо од сто оваца на испашу, у тек помилелој трави. Овде се пролеће касније буди. Зиме оштре, дуге, снежни ветрови и у мају леде. У селу Млике – спој старог и новог. Граде се куће, вишеспратнице, све једна уз другу. Продавница у центру пуна свега. Ту, до Математичке гимназије и Правно-биротехничке школе, зграде саграђене пре скоро једног века. У једној од учионица, са дотрајалим патосом, фуруном ко зна кадашњом, зеленим клупама и расклиматаним столицама, 12 ђака. Решетке на прозорима. – Најтежа ми је историја – смеје се Мурат Нур, из суседног села Глобочице, па у смех прасну и цео разред. На зиду окачен енглески алфабет. И слика Вука Караџића. Звони за одмор. Сви ђаци испред сеоске продавнице, у којој је роба из Србије, али се пазари, како рекоше, у неким од већих продавница у Призрену, у дисконтима по Косову. И овде сокаци поплочани, главна улица асфалтирана. Хучи планински поток, цеде се врхови околних масива, на које сељани, с почетка маја, терају стоку, све до касне јесени. Вртоглавим кривинама, где се на асфалтном путу мимоилазите са стадом оваца, а „у строју” их држи надалеко чувени пас шарпланинац, на неких 15 километара од Млике, стиже се у село Брод. Највеће село у Гори. Око три хиљаде људи броји. Али само лети, кад се сви скупе. У више од седам стотина кућа, породице са више од десет чланова. Зна се ту ред, зна се ко је домаћин, глава куће. Увелико се разданило, упекло сунце, али брише ветар са оштрих висова Шар-планине. Неретко се, уз хук, одозго стрмоглаве лавине. Залегли шарпланинци, верни чувари Горе. Вишеспратне куће наслониле се једна на другу. Овде кажу: „мачка с крова на кров иде, по земљи не гази”. Познато је да Горанци граде огромне куће, опремају их најквалитетнијим и најмодернијим намештајем, иако су многе до Ђурђевдана или до лета празне. – Богами, тешко се живи. Добро је онима који раде у просвети и здравству. Остали живе од социјале, пољопривреде, углавном од сточарства. Много је наших у Македонији, Србији, али и иностранству. Ова криза проредила доласке, па сад није за Ђурђевдан као некад – казује Маслар Зејбек (62), држећи за руку маленог унука, обученог у народну ношњу. Рајан Ђавче, двогодишњак, тек помилео, пева: „Србијо, моја мати...!” Застидео се, набио главу деди у недра. Окупљени му аплаудирају. Са њим и дедом сестрице Лара, којој је пет година, и млађа Нела. Погачом и сољу дочекују се гости из Београда. Бајрам Маслар (60), тражи помоћ: – Имамо проблема да добијемо лична документа. Морамо у Крушевац, па смо жена и ја скоро дали више од двеста евра. Нека отворе неко истурено одељење, у Враништу, у Грачаници. Ево, сад иду избори, а многи немају личне карте. Ниједне жене у „главној” улици, ни по сокацима. Збијеним, поплочаним, чистим. Нигде ни папирић! Жале се ови горштаци на скупоћу, јер ово је „забит крај”. – Прескупо се продаје сточна храна. Препродавци, имајући своју рачуницу, зацепе, па ко може нека купи. А скупа су нам и дрва. До 50 евра иде кубик. Нашу шуму одавно други секу. Краду, отимају, не вреди, немаш коме са се жалиш – говори један из групе људи, окупљених ту у центру, ишчекујући да „гора свитне, да озелени, па у планину у катуне, тамо до октобра”. С белом капом на глави, обмотан шалом, Усеин Бачка. Загазио у осму деценију, а никад код лекара није био. – Мени лекар не треба и није ми никад требао. Храним се месом, млеком, сиром, а држи ме планина. Сад у мају потерам стоку и вратим се тек крајем септембра. То је живот! – показује руком, горе ка шарским висовима, Усеин, један од богатијих домаћина, који у тору држи 50 грла говеда и пет коња. У кући има 13 чланова породице. У овом селу, за које рекоше да је „крајња станица”, сељани имају две стотине говеда и више од три хиљаде оваца. Баве се овде и пчеларством. Зауставља Ведат Бајрамага (62), који се пре неколико година вратио у родно село. Господин, чини се, у мноштву ових мештана, залутао. Жали се да се после насилног протеривања из Приштине обрео у Новом Саду, али је „слабо зарађивао”. Са супругом је, ћерком, зетом и двоје унучади. Не прима ни социјалну помоћ. Група девојчица, модерно обучених, хоће у новине. – Да нас виде другарице, да нас виде сестре, тамо у Србији! – углас вичу, док се са оближње џамије најављује крај дана. Извор: Политика