Пише: Слободан Антонић На изборној листи Александра Вучића налазе се две номинално левичарске странке: Вулинов Покрет социјалиста и Љајићева Социјадемократска партија Србије. Челници тих „левичарских“ странака већ су били, као министри, у Вучићевој влади. Министар и потпредседник Вучићеве владе био је, такође, и челник још једне номинално левичарске („социјалистичке“) партије, Ивица Дачић (СПС).
Како би слика режимске псеудолевице била рељефнија, побринуо се и сам премијер. Он је кандидовао на својој листи (на позицији 28. – што ће рећи да свакако улази у скупштину) још једног лидера „левице“: вођу Покрета радника и сељака, Зорана Драгишића. Драгишић је пристао да се нађе на листи СНС-а јер је, по његовим речима, „Александар Вучић успео да преокрене, на боље, позицију Србије у свету, а посебно у региону“.
Ваљда се само у Србији „левичарима“ могу називати политичари који су гласали, или пак подржали, широко смањење пензија и плата, уз дотације од 10.000 евра крупним (страним) капиталистима за само једног запосленог радника („супер-хик економија“: узмеш сиромашнима да би дао богатима). Ваљда само у Србији „левичари“ подржавају приватизацију свега што постоји. Ваљда су само у Србији „левичари“ у влади која најављује масовна отпуштања у јавном сектору, укључујући чак и две круцијалне друштвене делатности – просвету и здравство!
Ни „левица“ у опозицији, нажалост, није ништа боља. „У Србији и Европи јача десница и зато је потребно да у парламенту буде лева, антинационалистичка опција СДС-ЛДП-ЛСВ“, изјавио је недавно Ненад Чанак. Номинално, Чанкова странка – Лига социјалдемократа Војводине је „левичарска“. „Левичарска“ је, бар по називу, и партија Бориса Тадића – Социјалдемократска странка.
Али ко у Србији, данас, само уколико је здравог разума, сматра једног војвођанског сецесионисту и антисрпског шовинисту, те кафанског насилника и локалног богатуна „левичарем“? Ко данас у Србији може за „левичара“ да држи политичара за чијег се председниковања (2004–2012) одиграо најважнији чин епске пљачке народне имовине („приватизација“), а током које је српска радничка класа физички смањена за две трећине (број индустријских радника смањен је са 1,03 милиона на 0,3 милиона)?!
„Зашто се ти сматраш левичарем?“, упитао сам свог колегу са Универзитета. Он, иначе – за разлику од мене, типичног представника „академског пролетаријата“ – има приватну фирму и имовину која вреди више стотина хиљада евра. А све то зарадио је „опинион-мејкерским“ и „истраживачким“ пројектима, рађеним за Вашингтон и Брисел. „Зато што сам антифашиста!“, одговорио ми је. „А ко су, молим те, ти `фашисти` у Србији против којих си?“, упитао сам га. „Националисти и десничари, као што си ти!“, поентирао је.
У Србији, изгледа, што више радите за Вашингтон и Брисел, све чешће почињете да мислите о себи као о „левичару“. Бојим се да код нас, ваљда, нико није већи левичар него људи попут Петра Луковића, Соње Бисерко или Наташе Кандић.
Али, критеријум за то – ко је истински левичар у данашњој Србији – врло је једноставан и, рекао бих, саморазумљив. Левичар је, свакако, онај који се, између осталог, залаже да држава Србија:
- изврши ренационализацију предузећа која су пљачкашки приватизована;
- стрпа у затвор разбојничке тајкуне као и политичаре које су ови корумпирали;
- активно ради на реиндустријализацији земље (и тако ојача радничку класу);
- контролише банкарски сектор, а не обрнуто;
- истински обезбеди слободу синдикалног организовања у приватним предузећима;
- одмах прекине уцењивачки аранжман са ММФ-ом (који подразумева масовна отпуштања и даља смањења плата и пензија);
- поништи „Бриселске споразуме“ (јер држава која, без по муке, предаје сопствену територију, сутра ће, подједнако лако да белосветским разбојницима преда сопствене раднике); итд.
Истинску левицу у Србији данас, дакле, не чине салонски, аутоколонијални „левичари“ – који врхунац свог левичарства виде у одбрани „права паса и осталих животиња“, као и права „припадница и припадника ЛГБТ популације“. Истинску левицу у Србији данас, такође, не чине кроатолевичари („западнобалкански“ или „регионални“, „ангажовани интелектуалци“) – који цркавају од носталгије за „Титославијом“, где су се наши (екс)Срби, зарад летовања по Ровињу и кафенисања по Страдуну, уредно и добровољно одрицали историје, славске иконе, јасеновачких мученика, Косова и ћирилице.
Левица у Србији данас, очигледно, не може бити на страни америчког агресора, нити на страни немачког неоимперијализма; нити на страни англоамеричке идеологије неолибералног капитализма; нити на страни неофашистичке и расистичке хрватске или албанске политике.
Заправо, данас у Србији, истинска (аутентична) левица и истинска (аутентична) десница, онолико колико ова друга постоји, требало би да имају бар два иста циља:
1) јаку државу – која би нас могла успешно бранити од страних олош-политичара, као и од страних олош-капиталиста;
2) јак демократски поредак, као елементарну гаранцију да ће обичан свет („народ“, „радни људи“), имати пресудни утицај на кључне одлуке које се тичу ове територије и овог становништва.
Србији је потребна аутентична левица, једнако као и аутентична десница. Ако би се обе, након предстојећих избора, нашле у парламенту, излазак из ћорсокака у којем смо се обрели вероватно више не би изгледао тако далек и тако немогућ.
Izvor: Фонд стратешке културе
