Пише: Пол Сондерс
Подстицање нестабилности у циљу подизања цена нафте једна је од најпопуларнијих теорија о спољној политици Москве на Блиском истоку. Нафтни инвеститор и милијардер Ти Боун Пикенс изнео је такав поглед с почетка руске интервенције у Сирији. Теорија иде овако: Русија подстиче нестабилност, која подстиче неизвесност, а она подстиче цене нафте. Међутим, да ли постоје конкретни докази да је раст цена нафте један од главних приоритета руске спољне политике?
Свакако да је лидерима стало до цена нафте и да имају добар разлог за то. Стагнирање цена нафте обара вредност рубље, која прати цену нафте. Извоз нафте битан је за руски федерални буџет, али и за равнотежу у трговини. Чињеница је да је – кад је просечна цена нафте скочила на 125 долара по барелу – рубља била близу свог врхунца: 29 рубаља за један амерички долар. Кад су цене у јануару 2016. пале на 30,7 долара, рубља је пала на око 80 рубаља за долар. Лако је схватити везу на релацији валута – ресурс кад поредимо цене нафте америчке Агенције за енергетско информисање и вредност рубље, коју утврђује руска Централна банка. Као последицу тога, руска влада је спровела смањење буџета у областима одбране, социјалних и других програма.
Суочавајући се са оваквим привредним притиском, Русија је водила преговоре са Саудијском Арабијом и другима о ограничавању производње нафте у нади да ће се цена стабилизовати или чак скочити. Да је цена нафте главни приоритет руске спољне политике и да таква теорија стоји у реалности, циљ руске спољне политике био би дестабилизација региона, чиме би се угрозила производња и успоставио притисак на раст цена. Али то се овде не дешава.
Са друге стране, Русија је радила са Ријадом како би одржала цене, најавила повлачење из Сирије и пажњу преусмерила на мировне преговоре. Да Русија жели да игра на карту нафте, она би то могла да уради на много начина. Једна од опција била би њено појачавање подршке Асадовој влади у циљу брзе и одлучујуће победе над њеним непријатељима. Ако би Русија озбиљно сагледала ову опцију, промена стања би подстакла Саудијску Арабију и друге спонзоре сиријске опозиције да уђу дубље у конфликт и прошире га. Извесно је да би тај потез много више подигао цену нафте од потеза које је Русија до сада повлачила. Ипак, Сирија није велики извозник ни увозник нафте. Зато руска политика у Сирија можда није нафтоцентрична, али приступ другим проблемима јесте. Како год, не постоји много аргумената који би поткрепили такву тврдњу.
Један од најјачих контрааргумената теорији руске спољне политике и цена нафте јесте скорашњи ирански нуклеарни споразум, познат као Здружени свеобухватни план акције (Joint Comprehensive Plan of Action, JPCOA). Да су више цене нафте биле главни циљ Русије у сарадњи са Ираном – који је четврта земља по величини познатих нафтних резерви – зашто би Русија уопште учествовала у споразуму? Много би боље било да је блокирала споразум, чиме би се дошло до обрачуна између Техерана и Вашингтона, можда чак и америчке војне акције. Истовремено, Русија је могла да пристане на предлоге Запада и пооштри санкције иранском енергетском сектору, чиме би се још више ограничиле нафтне залихе. Москва је могла и да одлаже разговоре, надајући се да би се створила неизвесност довољна да повећа цене нафте. Уместо свега тога, у тренутку кад је Русија већ патила у привредном смислу због цена нафте и западних санкција, председник Владимир Путин одлучио је да подржи споразум који би довео до спуштања цена нафте.
У покушају да блокира ирански споразум, Русија би морала да заузме чврст став на међународној сцени који би подразумевао одлучну акцију због које се не би удаљила само од европских престоница и Вашингтона већ и од Пекинга. Можда би Русија и деловала тако да је дипломатска цена тога нижа. Међутим, да је то тачно, требало би очекивати да Русија не спутава друге у покушајима да подигну цену.
Али и овај одговор је незадовољавајући. Један од најјаснијих примера је америчка инвазија на Ирак 2003. Да је Русија желела више цене нафте и да није марила за друге последице рата, руски лидери не би једноставно учинили ништа против напора администрације Џорџа Буша да прикупи међународну подршку за рат. Уместо тога, Владимир Путин се удружио са тадашњим немачким канцеларом Герхардом Шредером и француским председником Жаком Шираком у покушајима да се зауставе САД.
Имајући то у виду, Русија је учинила много мање пре америчких и НАТО удара на Либију 2011. године, и то можда доказује да је Русија желела нереде како би дошла до виших цена? Али не изгледа тако. Прво, тадашњи председник Дмитриј Медведев прихватио је ударе после јаких притисака Обаме, и чини се да је то великим делом урадио како би задовољио и умирио САД. Друго, и можда још важније, тадашњи премијер Путин критиковао је Медведевљеву одлуку да се уздржи од гласања у Савету безбедности УН, што је довело до укора Медведева. Како је Путин у највећем делу контролисао руску спољну политику за последњих 16 година, потез Медведева више је деловао као изузетак а не као принцип или правило. На крају крајева, цене нафте биле су прилично високе те 2011, кад је Медведев донео одлуку. Чак и да је подизање цена нафте било главни приоритет руске спољне политике, у тадашње време било би потребно много мање за тако нешто.
Цене нафте су битне за Русију, али оне свеједно нису покретачки фактор у доношењу одлука руских лидера. Наравно, Русија жели да обликује цене нафте, али то ради кроз рутинске дипломатске процесе. Постоји много разлога за објашњење, али један од главних који Русију опредељују је критичност безбедносних интереса на Блиском истоку, која их много више забрињава од цена нафте. Штавише, у сваком од наведених случајева (Сирија, Русија, Ирак) председник Путин је водио политику чији је задатак било успостављање стабилности. И зато би руски тајни планови о подстицају цена нафте могли да буду предмет занимљивог разговора, али на крају не би одвели никуд. Извор: The National Interest, Нови Стандард
