Караџић је све о свом хапшењу, али и о вишегодишњем скривању и бекству од хашке потере испричао на саслушању 25. и 28. јула 2008. године.
Први председник Републике Српске овим сведочењем је демантовао званичну верзију хапшења, према којој је, маскиран у доктора Драгана Дабића, ухапшен у акцији обавештајних служби 21. јула 2008. у аутобусу на линији 73. Исказ Радована Караџића преносимо у целости: У петак, 18. јула 2008. године, ја сам се налазио у Новом Београду, у свом стану у Блоку 45, Улица Јурија Гагарина 267, у стану број 19, у стану који сам изнајмио за становање. Било је нешто око 21 час кад сам из тог стана кренуо у Батајницу да одгледам фудбалски турнир "Милица Ракић". То су ноћни турнири који се одржавају ноћу у основној школу у Батајници и то траје до дубоко у ноћ. Ради се о фудбалерима аматерима, а ја волим да гледам аматере, поготово што су они овде школског узраста. Након тога имао сам намеру да продужим за Врдник, који се налази испод Фрушке горе.
Мислио сам контрола
На улазној станици није било путника. Аутобус се постепено попуњавао, али ја то нисам гледао јер сам читао књигу. После једне станице иза Земуна, у зони неког пољопривредног земљишта, аутобус је неочекивано стао ван станице. Било је тада нешто око 21.30 часова. Мени су пришла двојица људи у цивилу, чија лица нисам могао добро запазити. Један је стао са стране, ставио руку на моје раме, а други прошао напред, брзо расклопио некакву легитимацију коју нисам могао да идентификујем и наредио ми да пођем са њима. Мислио сам да се ради о контроли и посегнуо сам руком за џеп да извадим аутобуску карту. Они су ме спречили и још оштрије наредили да пођем са њима, ухвативши ме за обе руке, једва сам успео да се прекрстим... Извели су ме из аутобуса и окренули према њима. Током извођења један од њих ми је покрио очи мојим шеширом, тако да нисам видео своје кораке, па сам посртао. Окренули су ме према њивама. Аутобус је отишао. Потом је дошло возило у којем су ме сели на задње седиште, а са обе стране је сео по један од тих људи. На предњем седишту, осим возача, био је и неко ко је био као неки вођа јер је мобилним телефоном обавештавао некога да се враћа и вероватно га је неко с ким је причао телефоном питао да ли је обавио посао. Лисице ми нису стављали, али ми је човек са моје леве стране држао руке. У том тренутку није било неког саобраћаја. Могуће да је саобраћај био обустављен. Чини ми се да је ауто био окренут у супротном правцу од кретања аутобуса.Возило је било тамно, црне боје. Више није било никакве комуникације између ових лица. Комуникација је била мобилним телефоном. Тај је рекао "враћамо се", а на питање са друге стране жице рекао је само "да, да".
Вожња је трајала више од пола сата. Било је неке гужве, али су они возили нерегуларно, што значи да су претицали и на неки начин су успевали да друге обуздају. Возили су оштро, брзо и имали су предност. Мислим да је било неке сирене, а лампе није било. Остала возила су их пропуштала.
Тајанствена ћелија
Возило је дошло до неке зграде. Приметио сам да је на уласку, да ли је у двориште или у саму зграду, постојао онај рам за електронску идентификацију метала. Никакве рампе није било. Та зграда има посебан улаз који се односи на ту јединицу. Ту је кухиња и ћелија. Детектор за метал сам видео испод шешира. Када сам ушао у ту зграду и у ћелију, скинули су ми шешир. Ја сам са шеширом на глави спроведен кроз један ходник. На крају тог ходника, затворен сам у једну просторију, односно увели су ме у ту просторију, где су ми скинули шешир и онда сам могао јасно да видим ту просторију. Зидови те просторије су били тамне боје.
Преко зидова је био налепљен итисон бордо боје, који је био до пола зида. Од пола је био зид такође тамније боје. Како сам ушао на врата те просторије где сам био затворен, са леве стране се налази један мањи кревет. Узглавље тог кревета било је уз зид. Кад се погледа на узглавље, са десне стране, налази се један мали сточић који је фиксиран за зид и за под, више је личио на сандук. На другом зиду, десно од кревета, налазила се и фиксирана столица и још један такав сто. И столица је личила на кутију, као сандук. Та просторија је била 2,5 x 2,5.
Просторија није имала дневног светла и није био прозор. Светло је било на зидовима, испод плафона, застакљено млечним стаклом и фиксирано. Светло је било незадовољавајуће и узнемиравајуће. Након краћег читања болеле су ме очи. Обећали су да ће нешто урадити на томе.
У једном тренутку светло је нестало и вратило се по типу укључења агрегата, што значи да је светло било са мањим напоном. Према улазним вратима, у истој тој просторији је тоалет са чучавцем. На вратима просторије су биле металне решетке.
Сунце као часовник
Кад смо ушли у просторију и кад су ми скинули шешир са лица, рекли су ми да извадим све из џепова. Мене су у ту просторију довела мислим друга двојица, а не они који су пришли у аутобусу. Они су били снагатори. Ја сам код себе имао два мобилна телефона: 064/393-30-95 и 062/187-74-84, кључеве од стана, швајцарски ножић као привезак и један флеш мемори стик са четири гигабајта.
Имао сам футролу од возачке дозволе, а унутра је била лична карта, банковне картице и визиткарте.
Имао сам и два хармонизера моје израде, којим одржавам своје здравље. То сам ставио на сто. Они су то покупили и однели, без икаквог записника. Притом, та двојица ништа нису причали. Кад су покупили документа, они су се окренули и закључали решетке. Врата нису закључавали, била су блокирана, само су решетке закључали.
Ту остајем три дана. Ја сам се, што се времена тиче, оријентисао тако што бих прилазио тим решеткама и кроз њих сам могао да видим кухињу и дневно светло. Кухиња је у нивоу тла и у њу је продирала дневна светлост. Тако сам ја сигурно знао да сам у тој соби провео укупно три дана и три ноћи. Провео сам дакле, ноћ петак на суботу, ноћ суботу на недељу, недељу на понедељак.
Другог дана дошао је један човек, за кога претпостављам да је официр и виши по чину од осталих који су били са њим. Они су сви били у цивилу, а по начину на који су му се други обраћали, закључујем да је њихов претпостављени. Тај човек се интересовао и питао зашто не једем. Ја сам рекао да је то из личних разлога, да немам никакве захтеве и да није протест. Они су редовно и даље доносили обиље воћа, доручак, ручак и вечеру, уз понуде да одаберем шта желим да једем и да ми се направи за јело у погледу здраве хране. После тога су још неколико пута инсистирали да једем, тај и још један виши по рангу, и рекли су ми да ако ми се нешто деси, доводим руководство Србије у непријатни положај тиме што не једем.
Рекао сам им да никога не извештавају о томе да ја не једем, да је то приватна ствар, да ја не протестујем и не штрајкујем. Тражио сам да ли ће са мном неко да разговара, а они су рекли да ће то бити кад дође време. То "кад дође време" рекли су ми ти младићи који су били ту и који су ме чували.
Потпуна изолација
Било је четири или шест младића који су ме чували. Они су се смењивали. У почетку их је било по двојица у једној смени, а касније би долазили и други. Сви ти младићи који су ме чували били су старости око 30 година. Средње висине до високи. Један је био кратко ошишан, црне косе, дугачког лица. Други је био неупечатљивог изгледа, светлије коже лица. Осталих не могу да се сетим. Тај за кога кажем да је виши по чину у односу на ове који су ме чували тражио је да ми донесу дневну штампу. Они би то организовали, али би то трајало нешто дуже. Повремено бих чуо и звук авиона изнад просторије где сам боравио. У више наврата молио сам ми допусте да пошаљем СМС поруку било коме од мојих пријатеља, на којој би само писало да је све океј, да ме не траже по болницама и мртвачницама, то ми нису дозволили. Онда сам их молио да им ја дам број и текст, да они пошаљу такву поруку, али ни то нису хтели. Кад кажем "пријатеље", мислим на пријатеље које сам стекао док сам користио име др Драган Дабић. То сам мислио на моје пријатеље и пацијенте које сам лечио... Извор: Информер
