Мектић, као ни многе његове високопозициониране колеге у Сарајеву, није био ни свјестан да баш и није згодно да јавно призна бруку да шеф безбједности једне иностране државе може да му бане, непозван и ненајављен. Зашто је Бренан у ствари дошао, домаћин је сазнао тек на састанку који му је гост заказао при слијетању на Бутмирски аеродром. Изузетне мјере безбједности, које су дочекале директора ЦИА-е, примијетио је и сам Мектић, али из тога није закључио да је неко у његовој кући ипак био раније обавијештен: ко, када, зашто и на колико долази у Сарајево. Тај, дакако, није био неко од домаћих безбједњака, него неекспонирани амерички супервизор у босанским службама.
Да ће тема разговора бити борба против исламског тероризма, могла је да погоди и Мектићева баба, иако, за разлику од унука Драгана, сигурно није имала спорну диплому криминалистике на Загребачком свеучилишту. Више од тога, међутим, нисмо сазнали ни из званичног приопћења послије Бренановог одласка. Ту, између осталог, стоји да је „директор ЦИА похвалио локалну службу безбједности и њене резултате у борби против исламског теоризма“. Још мало па испаде да је Бренан дошао код Мектића да научи како да се бори против параџематлија.
Но крају шала, параџемати, вјероватно и јесу били непосредан повод Бренанове посјете Сарајеву. Директор ЦИА-е сигурно је сазнао прије него реис Кавазовић да ће четири петине одметнутих џемата одбити да се ставе под окриље Исламске заједнице, а то је врло озбиљан проблем, чије рјешење превазилази безбједносне капацитете БиХ.
Да подсјетимо! Одметнути џемати су готово искључиво вехабијски. У БиХ су се заметнули доласком муџахедина ’93. на ратиште у средњој Босни. Стигли су на позив Алије Изетбеговића, преко Хрватске, у аранжману САД. Послије рата су за награду добили држављанства, пасоше, трајан боравак. Склопили су шеријатске бракове са по неколико Бошњакиња, изродили потомство и концентрисали се у десетак комуна у забаченим подручјима Федерације, у кантонима са бошњачком већином, те центром у грандиозној новоизграђеној сарајевској џамији „Краљ Фахд“ . Пребогати саудијски двор, иначе глобални спонзор вехабизма, са циљем да земљу Меке и Медине учини калифатом, истовремено је масовно регрутовао и муслиманску градску сиротињу. За почетак је било само брадица, капица и скраћене ногавице, у замјену за солидну хранарину од 400 КМ мјесечно. А на крају мобилизација за глобални џихад илити исламски тероризам по свијету, јединице ИСИЛ-а и сл. Зато данас нема ниједне веће терористичке акције у свијету а да њени актери бар једним од пронађених пасоша нису везани за муслимански дио БиХ. Као што ни међу командантима ИСИЛ-а, Ал Нусре, Ал Каиде не мањка понеки босански муслиман. Најзад, рачуна се да неодређен проценат таласа миграната са Блиског истока отпада на инфилтриране исламске терористе који ће у транзиту кроз Србију лако скренути у дио Босне у коме ће бити дочекани као браћа муслимани и ојачати редове параџематлија.
Несупјелим апелом параџематима, реис Кавазовић је скинуо одговорност са себе и Исламске заједнице и врућ кестен пребацио на министра Мектића и безбједносне структуре. Шта год они да предузму, ефекат ће бити лош. Ако проблем буду минимизирали и заташкавали, као што је то чинио Бакир Изетбеговић („То су обични хипици!“), мрежа параџемата , вехабијских комуна, кампова за обуку терориста наставиће несметано да се шири. Ако пак монополом силе крену у енергичан обрачун са њима, изазваће солидарност и осталих муслимана у БиХ, који истина већином не подржавају ни вехабизам, а поготово исламски тероризам, али у дну душе га разумију као једини ефикасан одговор на панисламске фрустрације у Палестини, Ираку, Либији па и Босни. Како тај механизам функционише, видјели смо када је својевремено Златко Лагумџија био принуђен да изручи „алжирску групу“ за амерички транспорт у Гвантанамо и изазвао масовне демонстрације Сарајлија. Ни обрачун са параџематлијама неће ићи без притиска САД и без ширег домаћег негодовања.
Није случајно да је директор ЦИА-е из Ленглија у пријатељско Сарајево долетио баш преко, такође пријатељског, Ријада. Ко би проблем боље ријешио него пријатељска дружина његових аранжера: Саудијаца, Американаца и Бошњака. Ултраконзервативна монархија Саудијска Арабија је једна од ријетких блискоисточних држава коју је Вашингтон поштедио од „демократског прољећа“, а четворокантонални беговат Изетбеговића је мјесто на коме Клинтонови већ двадесетак година демонстрирају љубав према муслиманима као компензацију за све своје неоколонијалне гријехе према исламским земљама и народима.
Шта је Џон Бренан могао конкретно да учини у Ријаду и Сарајеву – најважнијим центрима глобалног тероризма на Блиском Истоку и у Европи? Прије свега, вјероватно је и једнима и другима гурнуо под нос гомилу поузданих и прецизних обавјештајних података о вођама, организацијама, мрежама, каналима, активностима и, посебно, финансијама исламских терориста. Много од тога саудијски краљ и бошњачки лидер Бакир нису знали, али није мало тога што су њихове службе знале, а они минимализовали или занемаривали. А затим су добили и јасне инструкције како да свако своје вехабије заузда и како да у томе сарађују, уз уз стручну помоћ и менторски надзор америчких савјетника.
Зашто је ЦИА баш сада и то на највишем нивоу, кренула на сузбијање тероризма у два најважнија пункта на Блиском истоку и у Европи, у Ријаду и Сарајеву? Да ли зато што је у Савјету за спољну политику оцијењено да је глобални тероризам отишао предалеко? Или зато што је процијењено да је сазрело вријеме да САД преузме глобално антитерористичко вођство? Да ли зато да све активнији Руси не би преузели ту улогу? Или зато што се показало да Европа није способна да се носи са тим проблемом? Од свега помало, али је тренутни приоритет ЕУ која је потпуно обезглављена исламским тероризмом, мигрантским цунамијем, брегзитом, Вишеградском групом и сл., са чим њемачко лидерство не може да се носи. Изненадна смјена шефа БНД Шиндлера услиједила је свега неколико дана послије Бренанове посјете Сарајеву, а само неколико дана прије посјете, „Шпигл“ је објавио да су „њемачки истражитељи открили шокантне податке о ширењу терористичке хоботнице у Босни, које скривају и негирају локални политичари“. Није дометнуто „да ли само они?“, али веза између посјете шефа ЦИА-е Сарајеву и одласка шефа БНД-а у Пулаху очигледно напросто се намеће. Утолико више што је Шиндлеру раније пребацивана америчка веза, а затим и што је оштром критиком увриједио саудијски двор.
Дјелује као већ виђено. Накнадно, и птице на грани пјевају да је Цимерман натоциљао Алију на рат са јачима и да је Бијела кућа опструисала све европске мировне покушаје у БиХ. Односно да су се САД појавиле као спасилац тек када су Бошњаци били пред капитулацијом, а Европљани испали неспособни да зауставе рат у своме дворишту. Сада се прича, ево, понавља. Док је ЕУ немоћна да заустави мигранте на својој граници у Хрватској и искључи инкубатор исламског терориста у муслиманском дијелу Босне, опет стижу амерички ватрогасци да покажу да нема мирне Босне и стабилне Европе без вођства суперсиле. САД поново стижу у помоћ да гасе пожар који су потпалиле.
Да ли су данас довољно јаке да изведу репризу контролисане експлозије, поред оживјеле Русије и све јаче Кине, поред кључне француско-њемачке карике ЕУ која се отима „самонаметнутим“ санкцијама према Евроазији, поред арапских нафташа који се опиру „самонаметнутим“ ниским цијенама свога јединог ресурса, поред Украјине која постаје претешко војно и економско бреме за трансатлантске савезнике? Одговор ћемо сазнати тек на јесен по изборном резултату Хилари Клинтон. Обама се на крају мандата вајка због сувишних или промашених војних авантура у Ираку, Либији, Сирији. Из истог демократског табора, он дјелује рационалнално и реалистички, она – опасно ратоборно.
Њено агресивно ангажовање на „недовршеним пословима у Босни“ могло би лако да запали балканско буре барута, а одатле, знамо, лако се шире и већи пожари. Али, ни Њемачка не губи вријеме. Ангела Меркел је прва честитала Вучићу, док је амерички амбасадор ноћ бројања провео са опозицијом. Канцеларка је позвала у госте тројно предсједништво БиХ, док је незаванични портпарол САД у Сарајеву в.п. Валентин Инцко већ по који пут СБ УН извијестио да су једини проблем у БиХ сецесионистичка РС и њен предсједник. Иако сједи у Сарајеву, а у Бањалуку, као и у западни Мостар, одлази мање него на продужене викенде кући у Беч, промакао му је један врло индикативан догађај на Форуму бошњачких интелектуалаца.
Академик, проф. др Ибрахим Бушатлија, бивши партизан из познате антифашистичке породице, дословце се заложио за бошњачки оружани напад на Републику Српску. „Ми Српску не можемо правно укинути, али је можемо физички ликвидирати. Ми ту силу имамо, а Срби је немају и зато се од нас не могу одбранити. Могу звати кога хоће у помоћ, али мало ко ће им помоћи. Нама хоће, увијек пристигну Асирци, Ал Каида и остали.“ – рекао је познати бошњачки интелектуалац. Нико од присутних није му противрјечио, али се на фонозапису чује забринути глас из офа: „Само да ова прича на изађе напоље …“ Подсјетило је на реакцију Адила Зулфикарпашића, партизана и европејца, када је на првом промотивном митингу СДА у Кладуши, изненађен Хомеинијевим постерима, чалмама и јатаганима, одушевљеном Алији забринуто шапнуо: „Ово ће за пола сата видјети читав свијет“. Сарајевска спадала су академика Ибру већ прозвала „Бушатлија – параџематлија“, али ствар није нимало шаљива.
За разлику од необавијештеног в.п. Инцка, Џон Бренан је одмах сазнао за догађај, али политика САД се не води из Ленглија, него из центра Вашингтона. А тамо сједе исти исламофилни експерти за БиХ још из три мандата Клинтонових и ишчекују повратак Хилари. Тада ће вјероватно бити замијењен актуелни директор ЦИА-е, а ресор безбиједности ће, по босанском кључу, преузети неко из врха СДА, о чему ће одлучити Хасан Ченгић, Мустафа Церић и други кадровици. Њима милитантне вехабије сметају таман колико и Мектићева сумњива диплома.
Извор: Фонд стратешке културе
