Правда

Упркос дипломатској изолацији којој су је због анексије Крима извргнуле западне државе – тражећи да се она протегне и на бојкот Владимира Путина на дан када се слави слом нацизма, у чему је Русија имала кључну улогу – немало представника земаља с осталих страна света владар Кремља је успео довести да заједно с њим посматрају дефиле његове војне моћи, оптужене за отимање територије од суседа, и најновијег наоружања, укључујући и систем који је одговор на ракетни штит НАТО-а у руском окружењу. И на плану пропаганде, Путин је тај дан могао славити као победнички. У Украјини је Русија показала да, први пут након распада СССР-а, поново има снаге и самопоуздања да се уплете у оно што се збива у државама које посматра као своје „двориште” и отежа им зближавање с Европском унијом. У међувремену се војном интервенцијом у Сирији опет испољила и као светска сила, способна да Сједињеним Америчким Државама и њеним савезницима помути послове и ван свог региона. Русија није пропустила прилику да и на то јуче, на 71. Дану победе, опомене ривале: на московској паради су приказани и ракетни систем С-400, чијим је распоређивањем у Сирији загосподарила већим делом неба те државе, и неки од борбених авиона који су донедавно летели тим простором. Ни у току протекле године дана руска војна индустрија није беспосличарила, па је и овог пута на тријумфалном мимоходу било новог оружја, попут тенка Армата, интерконтиненталних балистичких ракета РС-24 јарс и нове верзије „тупољева” Ту-160 БМ1. Марширали су и чланови управо основане Националне гарде, чији је прокламовани циљ борба против тероризма, али се на Западу већ коментарише како је заправо реч о личној Путиновој војсци за сузбијање нереда и застрашивање политичких противника, нимало случајно окупљеној да буде на располагању пред парламентарне изборе у септембру. Излагање интерконтиненталних пројектила, какви могу понети и нуклеарне бојеве главе, и гарде која се већ оцењује као више преторијанска него национална несумњиво ће на Западу опет бити доживљено као провокација. И Путинов говор – на страну стандардна освртања на Други светски рат – био је сличан прошлогодишњем, али за нијансу тиши, с идентичном поруком изреченом блажим речима. Претходног деветог маја председник Русије је жустро упозоравао на опасност од „покушаја стварања униполарног света”, а сада је говорио о отворености своје земље за „обједињавање напора с другим државама” како би се изградио „савремени, ванблоковски систем међународне безбедности”, који би стао на пут злу глобалног тероризма. Идентичне позиве око Сирије и борбе с Исламском државом (ИД) Запад је већ одбацивао као неискрене, наводећи да Русија неупоредиво мање бомбардује таборе џихадистичког „калифата” него осталих побуњеника против сиријског председника и њеног штићеника Башара ел Асада, којем се приписује да није сасвим невин у посредном помагању ИД да ојача како би добио „страшило” у поређењу с којим ће деловати као прихватљивије решење. Није Путин ни морао да диже тон у овогодишњем говору јер Запад ионако већ сваку његову реч посматра као изричиту или увијену претњу. Почетком године је НАТО сврстао Москву у исти ред „изазова”, то јест претњи, као ИД. Суштина таквог односа према некадашњем непријатељу из хладног рата, данас поново проглашеном за изузетну опасност, била је још очигледнија у изјави новог команданта Северноатлантске алијансе за Европу, генерал Куртиса Скапаротија, који је пре неколико дана казао да се тај савез суочава с „Русијом која јача и жели се показати као светска сила”. Конкретне опасности у томе нема сем ако се не држи да се Русија не сме уздићи над бедним стањем у којем се налазила по распаду Совјетског Савеза и да је свет безбедан само ако у њему не постоји више од једне силе. Истина, анексија Крима се не може узети за мирољубиво испољавање моћи на општу корист – у чему ни САД, еуфемистички речено, није баш лако затећи. Путин свакако показује мишиће, али ван штабова НАТО-а мало је ко брз да поверује како му је циљ даља територијална експанзија. И многи западни коментатори сматрају да САД прекомерно реагују учетворостручавањем војног буџета за Европу, распоређивањем још око 5.000 војника НАТО на истоку континента, поправљањем инфраструктуре, запуштене по краја хладног рата, за брзо упућивање тенкова према Русији и ужурбаном изградњом база које ће постати делом антиракетног штита, за који Кремљ тврди да му намена није одбрамбена колико нападачка. Наравно, може се приговорити да ни узимање Крима од Украјине није деловало вероватно, па се Путин свеједно на то одважио, али значај тог полуострва и читаве те државе за Русију ипак се не могу изједначавати с вредношћу осталих источноевропских земаља у кремаљским калкулацијама. Колико год да их очевидно сагледава као своју интересну зону, тешко је претпоставити да би Путин, макар у овом тренутку, збиља био спреман да и у њих заграби. Ако се и прихвати помисао да би за тим уопште имао воље, први човек Кремља – ако ни због чега другог, макар због економских потешкоћа – свакако нема снаге да се подухвати рата са Западом какав би у том случају био неизбежан. Вероватно и зато Русија, суочена с примицањем НАТО снага, повремено звецка нуклеарним оружјем, као када је запретила да ће га поставити у Калињинграду или када је најавила да ће додати још 40 интерконтиненталних пројектила у свој атомски арсенал. Ширење присуства НАТО-а у источној Европи, уместо да повећа безбедност континента, само је подстакло Русију да и она ојача своје пограничне трупе. Атмосфера налик предратној највише се осећа на Балтику, где су авиони и бродови НАТО све чешће у патролама, на шта Руси одговарају надлећући их на минималној раздаљини, уз оптужбе да су се ови превише приближили њиховим границама. Обе стране су узајамним провокацијама ушле у круг из којег излаза још нема и једном би га, макар и нехотице, могле претворити у ватрени обруч који би стегнуо свет. Генерал Скапароти нас настоји уверити да би се то могло догодити сваког тренутка: по преузимању нове дужности изјавио је да НАТО „већ колико ове вечери” мора бити спреман за борбу у Европи – САД, наравно, остају на безбедној удаљености, шта год да се деси. Пре би, ипак, Европа имала да се боји политичког утицаја Русије, узевши у обзир наводе да Кремљ финансира крајње десне европске странке како би разградио ЕУ. Али, и постојање таквих снага у ЕУ више је симптом њених унутрашњих ломова него субверзивног утицаја Москве, колико год да она у европским слабостима тражи своју прилику за рушење јединства блока који представља америчког савезника, као што оличава и Путину неомиљен систем наднационалне и либералне демократије. Иронија је да су Европа и Блиски исток, два дела света где је Русија опет демонстрирала моћ, региони за којима су САД у последње време, мада би долазак новог америчког председника теоријски могао то променити, имале мало интересовања. То се делимично преокренуло тек упадом Русије у те арене. Вашингтон би да се из њих умногоме повуче, али да му место не заузме Москва, којој је, изгледа, намењено да се ни случајно не размахне далеко од свог прага, ван Кавказа и централне Азије, колико и тамо уопште то може од државе коју Барак Обама држи за дугорочно много већи стратешки изазов и по Америку – од Кине. Извор: Политика