Правда

Пише: Предраг Ћеранић Бојазан да би проблема могло бити јавила се одмах након што је званично потврђен долазак турског премијера у Бања Луку. Безбедносних претњи било је више. На пример,  некој радикалној групи је могло пасти на памет да „узврати“ за каменовање премијера Србије Вучића у Поточарима, или да на неки начин изрази своје негодовање на недоличан однос дела сарајевске јавности према обележавању годишњице страдања војника ЈНА у Добровољачкој улици. Уосталом, да ствари могу измаћи контроли, видело се 7. маја 2001. године, приликом полагања камена темељца овој џамији. Муп Републике Српске уложио је велики напор да све протекне у најбољем реду, али оно што вреди истаћи јесте позитивна атмосфера коју су порукама које су упућивали уочи свечане церемоније, градили званичници Исламске заједнице у БиХ, поглавар ИЗ Хусеин Церић и муфтија бањалучки, Осман Козлић. Позитивној атмосфери допринео је председник Српске, Милорад Додик, који је посетио џамију неколико дана уочи отварања и даровао ћилиме. Поруке које је у више наврата упутио стварале су добар политички амбијент. У том смислу допринос су дали и други. Све то је допринело да отварање џамије протекне у опуштеној атмосфери, која се осетила и у препуним баштама угоститељских објеката. На жалост, све то уочи најављеног протестног окупљања у парку „Младен Стојановић“ и митинга „Срцем за Српску“ на Тргу Крајине, заказанима за 14. мај у Бањој Луци, недостаје. Атмосфера која претходи „митингу и контра-митингу“ из дана у дан постаје све више напета, а како ствари стоје, до усијања би могло доћи, ако колоне крену у сусрет једна другој. Протести на којима ће окупљени изнети свој став који је у једном случају против власти, а у другом је подршка властима, сами по себи нису спорни. Проблем је насиље, до којег би могло доћи. Ако до насиља дође, посредством бројних тв екипа те слике ће обићи свет, и која ће онда власт, поред толико њих који би Србе најрађе видели у дугачкој колони на путу за Србију, моћи сачувати неокрњен политички капацитет Републике Српске. Шта говори порука „Ослободимо Српску“ која је са бројних билборда запљуснула Бањалучане? Она није нова, перманентно се шаље из Сарајева, од оних који желе „БиХ без ентитета“. Идејни дизајн билборда указује да „ослободиоци“ нису оригинални, јер њихов плакат подсјећа на решења којима је Отпор „ослобађао“ Србију Петог октобра. „Побиједићемо у Бања Луци“ – још једна порука која ствара недоумицу. Да ли ће се победа постићи тако што ће једних бити двоструко више, или ће једни да претуку друге, и тако извојевати победу? И чија би то побједа била? Једино оних који су се још зимус досетили да концептом „Србе на Србе“ уруше Републику Српску. Када је Спутњик у децембру прошле године објавио делове плана за рушење Републике Српске кроз акције под називима „Пролеће 2016“ и „Помрачење“, опозициони лидери, апострофирани као главни актери девастирања Српске у режији странаца, бурно су реаговали. Њихова одбрана састојала се у тези „ако смо издајници, ухапсите нас“. Али, да подсетимо јавност како се ствари одвијају када се ухапси неко под опужбом за издају. Када су органи војне безбедности  14. марта 2002. године у мотелу Шарић на Ибарској магистрали привели Момчила Перишића заједно са Џоном Нејбором, главним агентом ЦИА-е за Балкан, дошли су у посед конкретних доказа да се ради о шпијунажи, односно, о издаји. Материјали на основу којих је тужилаштво подигло оптужницу против Перишића износили су 13 000 страница. Процес се отегао у недоглед. Ових дана смо сазнали да је Виши суд у Београду за 20. мај 2016. године заказао почетак суђења „некадашњем начелнику Генералштаба, пензионисаном генералу Момчилу Перишићу, и још двојици, оптужених за шпијунажу“. Начелник Војне безбедности, Аца Томић, „мозак операције“, експресно је пензионисан. И, која то полиција у БиХ, без обзира на доказе којима располаже, може да ухапси „издајника“, које ће то тужилаштво подићи оптужницу, који суд ће га осудити? Шта нам преостаје? Да пажљиво прочитамо оно што су у децембру прошле године Спутњик и Искра писали о акцијама „Прољеће 2016“ и „Помрачење“. Најављена окупљања подсећају на атмосферу која је у Бањој Луци била створена уочи тзв. „Свесрпског сабора“, заказаног за 8. септембар 1997. године, о којем су Бањалучани говорили као о „дану Д“. Забринути  да аутобусима долазе они који желе да руше њихов град, Бањалучани су се спонтано организовали, у знак подршке полицији којој су веровали. Извор: РТРС