Правда

Пише: Слободан Антонић По једној теорији, чији је аутор главни уредник Новог стандарда, ови избори били су „судар две јаке супротстављене политичке снаге и политичке воље: једна је српска власт, друга америчка амбасада“. Штавише, по овој теорији, могуће је да су крађу избора заправо организовали Американци – „да се разумемо, они то (у Србији) могу да изведу једнако као и власт“. Амерички циљ је, притом, да што више ослабе Вучића, јер „слаба влада подразумева и слабу Србију, таман онакву каква би требало да без отпора капитулира“. Вашингтону су у тој игри, свесно или не, помогле „паразитске старе либералне елите, у широком луку од Матије Бећковића до Весне Пешић“. „Руси ће, колико год им то тешко падало, морати да разумеју шта се заправо десило на српским изборима“, то јест: да је само Вучић њихов поуздани партнер у Србији.

Друга теорија, коју су активно заступали Информер, Печат, Ало, Телепромтер, Видовдан и Војислав Шешељ, каже да Вашингтон можда и није крао изборе по Србији, али, Вашингтон је измислио изборну крађу како би направио гужву, и у скупштину на силу угурао што више опозиције, укључујући и ДСС‒Двери. Циљ ове операције, наводно је, што слабија српска влада, како би се од ње далеко лакше могла направити марионета америчке политике.

На које се аргументе обе теорије позивају? Главна индиција је понашање америчког амбасадора, Кајла Скота, током избора. Он се још 30. марта, јавно састао са Борисом Тадићем и том приликом је „говорио о потреби да предстојећи избори буду слободни и демократски. Он је посебно нагласио да пружа подршку за формирање јаке и слободне опозиције“.

На то му је Тадић одговорио да је „забринут због недемократске атмосфере у којој се одвијају избори“, и да у „атмосфери урушавања основних демократских вредности – фер избори су готово немогући“. Убрзо потом, Тадић је оптужио СНС да „припрема велику изборну крађу и да постоји основана сумња да планира да украде 200.000 гласова“.

У изборној ноћи Скот је, наводно тајно (одала га је случајно репортерка Б92), био у седишту Демократске странке. Исте ноћи ДС је постао стожер окупљања антивучићевске опозиције (пејоративно назване: „ДОС-2“).

Пошто „жути“ и странка „стечајног управника“ Радуловића – тај „најновији пројекат америчких лобиста и америчке кухиње зване Ембассy оф тхе Унитед Статес оф Америца ин Белграде“, ништа значајно не раде, а да претходно не питају Скота за мишљење, Пајтићев и Радуловићев позив бирачима да на поновљеним изборима гласају за ДСС‒Двери (од чега су се Шутановцу, Јешићу, Зорану Живковићу, Кокану Младеновићу, Геј стрејт алијанси и Пешчанику преврнуле утробе), као и учешће Чедомира Јовановића и Бориса Тадића на протестном митингу опозиције у Београду, не могу да се замисле без изричитог благослова „Ембассy оф тхе Унитед Статес оф Америца ин Белграде“.

Признајем да сам спрам обе теорије прилично скептичан. Можда и зато што их заступају првенствено они који у патриотском делу јавности раде за Вучића, а који су уочи ових избора чак отворено позивали да се за њега гласа (рецимо: Печат, Информер, Нови стандард, Телепромптер).

Чини ми се да оба објашњења, баш као и све друге лоше теорије, систематски затварају очи пред чињеницама које се у њих не уклапају. На пример, у изборној ноћи, у штабу Александра Вучића седео је Дејвид Мекалистер, известилац ЕП за Србију, дакле, високи чиновник ЕУ структура. Да ли то значи да се на основу тога може тврдити, по истој криптоаналитичкој логици, да је Брисел инструирао Вучића да, супротно резултату, објави како листе ДјБ, ЧБЧ и ДСС‒Двери нису прешле цензус?

Такође, Вучић је сȃм објаснио да Скот те ноћи код њега није дошао само зато јер је премијер „због личних проблема раније напустио странку“. Вучић је, исто, „одбацио наводе појединих медија да Скот има договор с опозицијом“.

Уз то, после коначних резултата избора, Вучића је посетио управо наречени амбасадор Скот, како би му пренео топле честитке потпредседника САД Џона Керија. „Драго ми је што ћемо бити у прилици да наставимо да радимо на испуњавању заједничких приоритета, укључујући спровођење процеса европских интеграција“, стајало је у честики, уз напомену да ће САД „подржати залагања ваше Владе у циљу нормализације односа са Косовом“.

У том смислу, како разложно примећује портал Србија данас, „нико није објаснио зашто би САД преко свог амбасадора рушиле Вучића који је испунио готово све захтеве које су САД и ЕУ пред њега поставиле“: Бриселски споразум, три нова пакта Србије са НАТО-м, распродаја државне имовине („приватизација“), најрестриктивнији Закон о раду у Европи („донет на захтев САД чија је привредна комора у Србији чак и учествовала у припреми и писању тог закона“), итд. „И сад одједанпут главна марионета САД у Србији постаје мета за смену са власти?!“, чуди се колумниста Србије данас.

С друге пак стране, на слави ДСС-а, Ђурђевдану, није се појавио наводни мастермајнд угуравања ДСС‒Двери у парламент, амерички амбасадор Скот, већ је главни гост био амбасадор Русије, Александар Чепурин. Он је срдачно „честитао Дверима и ДСС-у улазак у Скупштину“. „Из Русије смо добили све честитке и жеље да се са нашом коалицијом сарађује и да се ради на јачању анти-НАТО политике“, казала је том приликом Санда Рашковић Ивић.

Заправо, улазак ДСС‒Двери у скупштину прилично је ојачао руске акције у српским управним структурама. Не само зато што су, у изборном плејофу, отворено проруске странке постале парламентарне, већ и стога што су традиционално русофилном СПС-у сада поновно порасле шансе да уђе у владу. Наиме, Вучић тренутно има половину мандата (131), па може да састави кабинет, али нема две трећине мандата (167) да би могао да промени Устав. Њему је за тај посао потребан СПС и његових 29 мандата. То је најлакши начин да се обезбеди двотрећинска већина како би Устав могао да се промени, а за то је потребно да се Дачић поново прими у владу. Тим пре што СНС у многим општинама по Србији сȃм нема већину, па, хтео-не хтео, мора да уђе у колалицију са СПС.

Сматрам да се заједнички наступ „баба и жаба“ – атлантиста и русофила, Пајтића и Бошка Обрадовића – у плејофу против Вучића, није догодио као учинак мешетарења Кајла Скота, већ, највероватније, као последица крајње ароганције и преигравања Александра Вучића. Како рече уредник Времена: „Кад год се Вучићу пружи прилика да се обрука, он је искористи“.

 Наиме, Вучић је, што лично, што преко своје СНС-свите и преко својих медија, толико сатанизовао Бојана Пајтића и Сашу Радуловића, толико је у нападима на њих био личан, толико је све то било прљаво и одурно, да је од обојице тих људи на крају успео да направи личне непријатеље. Уз то, Пајтић и Радуловић одмах су рекламирали изборну крађу великих размера – Пајтић „између 200 и 300 хиљада гласова“, а Радуловић „више од 10 одсто гласова“, да је било природно да се ДС и ДјБ солидаришу са главном жртвом изборног инжењеринга – ДСС-ом и Дверима.

Заправо, да се изборне крађе, уз ДДС‒Двери, нису бојале још три опозиционе листе (ЧБЧ, ДС и ДјБ), ДСС‒Двери највероватније би остале саме и лако би биле одстрељене. Управо се то ДСС-у и Дверима и било догодило на изборима 2014. године. Они, не само да су се жалили да су покрадени на тим изборима (ДСС је имао 4,2%, а Двери 3,6%), већ је ДСС направио и одличан елаборат у коме је детаљно показао све изборне неправилности и где је све оштећен. Но, било је узалуд. Вапаје ДСС-а и Двери нико није хтео да саслуша, јер су ДС и Тадићев СДС тада глатко ушли у скупштину (са 6% и 5,7% гласова), а ЛДП и ДјБ били су предалеко од цензуса (3,4% и 2,1%) да би се придружили тврдњама „националиста“ и „конзервативаца“.

Овога пута није било тако. Стицај околности да су се четири опозиционе листе нашле око цензуса, као и погрешни потези власти – попут чињенице да су Цесид и Вучић одмах објавили да ниједна од четири опозиционе колоне није ушла у парламент, уз већ иритантну и сасвим ирационалну анти-опозициону реторику носиоца режима, све то је допринело да се 2016. године створи блок солидарности са ДСС‒Дверима, и да обезбеди њихов улазак у парламент.

А што се тиче америчког амбасадора, рекао бих да он није био никакав „мозак“ ове „операције“. Највероватније да је заузео тек неутралан став у овом конфликту. Та забога – са обе сукобљене стране налазили су се његови „атлантистички партнери“. А тај неутрални став Кајла Скота јамачно је и био довољан да опозиција истера своје.

Јер, како је добро уочио аналитичар Руског института за стратешка истраживања, „ситуација у којој се нашао Вучић са овим изборима донекле је слична ономе што се дешава у Црној Гори. Да би се испоштовала западна оријентисаност земље у којој влада антизападно расположење и противљење чланству у НАТО-у, Ђукановић у Црној Гори и Вучић у Србији принуђени су да прибегавају апсолутно недемократским методама. Али такво стање само по себи не може се допасти Западу. Другим речима, Вучић и Ђукановић су упали у замку: да би учинили оно што од њих жели Запад (да уведу земљу у НАТО и ЕУ), они су принуђени да користе методе које Запад не може да одобри“. Тако је Вучић, понет својим изборним инжењерингом, неопрезно сам себи пуцао у ногу.

Што се четворне опозиције тиче, на крају су се задовољили апетити, како атлантистичких, тако и русофилских странака – а све на Вучићеву штету. Велика ароганција увек науди првенствено актеру који претера у бахатости.

Ово је, наравно, био покушај једне рационалне и безинтересне анализе. А да ли је она тачна или не, знаћемо тек када буду објављене неке нове депеше Викиликса. Извор: Фонд стратешке културе