1.
Почело је: Македонија је запаљена, Српска се пали, Србија потпаљује. А двеста километара источно од Београда, на југу Румуније, диже се гвоздена завеса америчке противракетне одбране, окренута ка Москви. Остало је још само да се на Балкану угаси светло. Ко до сад није почео да мисли неће ни тад; онај ко у Скопљу, Бањалуци, Београду и Девеселу до сада није видео исту руку нека не отвара очи, неће видети ни тад. Александар Вучић – међу овдашњом патриотском интелигенцијом виђен као онај који ће „продати“ РС – у среду је покварио америчке планове за суботњи митинг опозиције. Најавио је нереде у Српској и упозорио актере на последице. Тешко да ће се после тога догодити оно што је за тај дан било планирано – да се са багерима и наоружаним људима под плаштом демонстрација нападну институције Српске. Али неће се ни одустати, и, ако ову пропусте, тражиће и наћи нову прилику. 2.
Јер, како тачно упозорава Ростислав Ишћенко, обојене револуције нису никакви унутрашњи сукоби, па тако ни обојеног преврата нема без стране силе. Стране силе – у нашем случају САД и Велика Британија – неће одустати; оне, као и у сваком рату, имају разрађене планове за случај отпора, па тако и за Вучићево минирање плана за суботу. Речју, ако се нисмо љутили раније Младена Босића, не вреди ни да беснимо сад што неће да откаже митинг. Први услов да би уопште дошао у ситуацију да у суботу јуриша на владу био је тај да те ствари не зависе од њега већ од више воље агресорске силе. Речју, ако се не догоди у суботу, догодиће се у неку другу суботу. 3.
У уторак је Вучић примио Данијела Сервера, типа који већ 25 година разноси америче поруке по Балкану. Судећи према каснијим изјавама, нису се растали у великој љубави. У саопштењу са састанка речено је да је његова тема била регионална стаблност (тешко да су могли а да не помену Српску), док је дан касније Сервер офирао Вучића у Данасу тврдећи како је он за Москву непожељан лидер. Вучић је затим офирао Сервера, изашавши са причом о могућим немирима у РС. Она се Серверу и његовим газдама никако није могла допасти. Тако је, по свој прилици, пропала једна прилично сумњива понуда за стабилност Србије: да се на меша док у Бањалуци черече Српску. Вучићево мешање, а на његовом трагу и касније патријархово, говори да Србију неће оставити изван процеса који је планиран за Српску. (Додуше, не би је на миру оставило и немешање.) Пошто су Амери на изборима у Србији демонстрирали до које мере могу да се умешају, приступили су потом окупљању националне и либералне опозиције и подизању тема у медијима на којима се ствара платформа за антивладину мобилизацију. Ствари у Српској и Србији догађаће се паралелно. С том разликом што су припреме у Бањалуци одмакле даље, што опет не значи како ће Бањалука чекати Београд, већ да ће се са Србијом пожурити.
Александар Вучић (Фото: Јутјуб)
Ако смо сагласни са Ишћенком да је обојени преврат вид агресије, тад се отвара питање да ли Српска и Србија могу да му се супротставе. У ранијим фазама – притисак на власт, мобилизација политичке и медијске пете колоне, мирне демонстрације – вероватно да, будући да изнутра нису мање кохерентне од Македоније, која је те фазе већ преживела, истина, уз високу цену. Касније фазе – које подразумевају оружану побуну, регионално уплитање, стварање претпоставки за грађански рат и отворену страну агресију под ко зна каквим хуманитарним изговором – не могу, међутим, издржати. Зато је нормално што су наше очи упрте у Русију, једину контрасилу која може да се умеша и спречи планирани сценарио у његовим најрадикалнијим видовима. Занимљиво је, рецимо, да Милорад Додик већ две године покушава да из Русије добије кредит од 700 милиона долара, којим би затворио рупе у буџету и купио неко време социјалног мира, чиме би свакако олакшао своју ситуацију. Али новац није добио. Зашто? 5.
Објашњење малодушних како је Русија окренула леђа Србима не бих озбиљно третирао, будући да се не улаже толико у неког колико је Русија политички последњих година уложила у Србију и Српску, да би га напустила. Није ближе истини ни она групу објашњења како Москва оклева јер нема поверења у Вучића и Додика, јер поверење у поједине личности рангирано је много ниже од интереса за поједине земље. Такође, чињеница да Централни Балкан још увек није довољно у фокусу Русије може да важи све док обојене револуције на овим просторима не постану акутне. То су ситуације које, по правилу, преко ноћи изоштравају фокус. А шта, рецимо, ако у Москви верују да би новац који је тражио Додик био бачен јер процењују да не би могао да заустави процес обојене револуције? Шта ако Русија Српску и Србију види као државе братских народа смештене дубоко у територији непријатеља, и неће их због тога оставити, али ће добар део решења и борбе оставити на терет њима самима? Шта ако оцењују да ће само борба моћи да нас прекали у нашим лутањима и намерама да се извучемо по најмањој могућој цени?
Речју, очекује нас тешка политичка борба, а можда и нека друга. Спремност власти за ту борбу видећемо већ у саставу нове владе. Ако у њој препознам снаге договора са силама обојене револуције, нећу бити много разочаран. Али ћу бити ако у њој не препознам превагу снага спремних да приме политичку борбу са тим силама. Али неће то бити само борба која припада власти. Зато онима који су ту борбу замишљали другачије – рецимо тако што ће Радованови и Коштуничини партијски наследници збацити најпре Додика и Вучића, а одмах затим и окупационе окове – предлажем да одрасту пре него што смисле алиби да Додикова Српска и Вучићева Србија нису вредне да буду брањене под њиховим високим патриотским критеријумима. Ради се о томе што под тим околстима у нашој борби за Српску и Србију не може бити разлике између овдашњих посткомунистичких либерала, који верују да је суверенитет Србије препрека њеној модернизацији, и прегажених национал-демократа, последњих недеља пораслих у чврстој вери да би се окупација некако и поднела, само кад би била демократска, кад њихов фини грађански мир не би реметили Вучићеви људи под фантомкама. Извор: Нови Стандард
