Да овај сукоб није био на време угашен, сиријски грађански рат добио би нови обрт. Камишли је највећи град у североисточној Сирији, у мухафази (провинцији) ал-Хасака. На карти је то клин између Турске и Ирака. Већину становништва чине Курди. Њих је укупно у земљи 2,5 милиона, и компактно су насељени на северу, дуж границе са Турском. У принципу, Курди су, као што је познато, чудном интригом енглеских дипломата подељени на четири дела: сиријски и ирачки Курдистан, на велики део Турске и неколико провинција у Ирану. Нигде их не признају и не дају им културну аутономију. Курди са етнографске тачке гледишта нису хомогени, подељени су по племенском и језичком принципу. Већина турских и сиријских Курда говори куромаџи, а ирачки и ирански - углавном сорани. Језици се веома разликују. А то је важно, између осталог и због медијске пропаганде. Сиријски Курди такође немају никаквог разлога да воле званичну власт: у складу са идеологијом арапског национализма - и Сирији је спровођена политика асимилације, можда, без геноцида, као у случају Садама, али је ипак било фрустрирајуће. У школама постоји само арапски, имена су им исто само арапска, многи Курди су третирани као избеглице из Турске и нису им давани пасоши.
Почетком грађанског рата они су устали против Асада, али потом су се дистанцирали и од побуњеника. Њихове снаге YPG су се веома добро показале у борбама са исламистима и фактички су постале трећа снага у сукобу. На сиријској територији насељеној Курдима никла су три кантона: Џазира, Кобани и Африн, а уједињени под именом Рожава (Запад на курдском језику). У Џазири су преостала два подручја, која држе владине снаге - ал-Камишли и ал-Хасака, али тамо коегзистирају једни са другима у миру. Најутицајнија сила у Рожави је - Партија демократске уније (PYD), повезана са чувеном Радничком партијом Курдистана (ПКК) чији оснивач Абдулах Оџалан лежи у турском затвору, а Анкара саму организацију сматра терористичком. Идеологија и ПКК и PYD је - интересантна комбинација марксистичке теорије и национално-ослободилачке праксе. Јединице YPG и YPJ - су војно крило Демократске уније. Међутим, унутар региона марксисти немају пуну власт. Влада Рожаве је формирана 2012. године у Ербилу - престоници Ирачког Курдистана, и половину места у њој држе представници Курдског националног савета. И то је најинтересантније. Национални савет је формиран на иницијативу председника Ирачког Курдистана Масуда Барзанија. А Масуд је син вође национално-ослободилачког покрета Курда у Ираку и Ирану прошлог века, Мустафе Барзанија. Клан Барзани је много година маневрисао између центара моћи а током седамдесетих је блиско сарађивао са Американцима. Управо подршка САД је обезбедила стварање фактички независног Курдистана после америчке интервенције у Ираку. Али, онда је унутар курдског савеза дошло до раскола. Док су се турски Курди, предвођени Радничком партијом Курдистана дуги низ година борили са Турцима, Барзани закључује савез са Американцима - турским савезницима у НАТО-у, а затим усмерава транзит нафте кроз Турску. Ствар је у томе што Курди контролишу значајан део нафтних поља у Ираку, али немају излаз на море. А да Багдад не би могао да блокира испоруке, Барзани се договорио о копненој маршути са Ердоганом. Захваљујући томе, Ирачки Курдистан је процветао. Ербиљ - модеран град, пешмерге - добро опремљена и снабдевена војска, неколико модерних телевизија, универзитети, и што је најважније - Ирачки Курдистан је постао прва независна курдска држава. Али, то је проамеричка и протурска држава. И док турски Курди деценијама Турке доживљавају као главне непријатеље, Сиријски Курдистан постаје база за герилске групе у Турској. Међутим, сада и Американци преко клана Барзани могу да контролишу процесе у Великом Курдистану. Као што се то догодило у Рожави. Преко Барзанијевих структура Американци су испоручили оружје, редовно спинују у медијским извештајима да се курдска самоодбрана придружила опозицији, и очигледно подстрекавају Рожаву на рат против Дамаска. На самом почетку сиријског грађанског рата, Ербил формира будућу владу и половину места оставља свом Курдском националном савету. Две године су се ове две фракције бориле једна против друге. Национални савет је оптужио марксистичку PYD за подршку Асадовом режиму, а одреде YPG - за репресивне акције и нападе на националне мањине. А сам Барзани, као и Турци, оптужује YPG за тероризам. Војни команданти YPG се према америчкој подршци односе веома опрезно и преферирају руско оружје. Међутим, Москва подржава Асада и не може јавно помагати курдске сепаратисте. На тај начин, Рожава је приморана да нагиње Ирачком Курдистану, а то већина сматра за издају герилског покрета PKK на турској територији. Стога се Сиријски Курдистан нашао у тешкој ситуацији: или унутрашњи сукоб између марксиста и барзаниста, или рат са Асадом. Управо ће ка овом другом бити активно усмеравани. Сигурно ће бити оштрих изјава о разбијању Сирије или, обрнуто, о укидању аутономије од стране Дамаска, сукоба између сиријске војске и самоодбране, а можда и провокација против националних мањина. Али, ако Рожаву и Дамаск успеју да заваде, то ће поништити све успехе Сиријске арапске војске последњих неколико месеци. Извор: fakti.org
