Пише: Ђоко Кесић На то су указали угледни амерички медији, као што је “Вашингтон пост” који спекулише с јасном могућношћу да су на Васкрс православну цркву у Њујорку могуће запалили припадници екстремне хрватске миграције због тога што је СПЦ у Ватикану одложила проглашење Павелићевог кардинала Алојзија Степинца за свеца. Нема сумње да ће Степинац једног дана бити блажени, то је већ исписана историја коју ће Ватикан ускори обзнанити. Односи Србије И Хрватске су заправо крвава историјска сапуница из које би Срби коначно морали да науче праву лекцију. Фарса са Шешељем И тобожна хрватска забринутост за сопствену безбедност је цинични подсмех деликатном стању у којем се Србија налази, па то најдиректније показује хрватско условљавање отварања неких поглавља у приступању Србије Европској унији. Ту су и та цинична погађања о броју жртава у Јасеновцу… али то није крај. Сви смо већ заброравили на Бранимира Главаша, убицу и кољача осијечких Срба, срамну игру о судском поступку и његовом пуштању на слободу.
Уследио је наставак те приче исписан истим рукописом: Након четворогодишњег суђења у Загребу недавно је изречена пресуда Томиславу Мерчепу, кажњен је са пет и по година затвора због због ратног злочина јер су он и његова специјална јединица киднаповале у Загребу 52 особе, убијено је њих 43. Убијани су углавном Срби, подсетимо да су на свиреп начин ликвидиране породице Зец, Благојевић и многи други… Упућени тврде да ће Врховни суд Хрватске поништити ову пресуду и процес вратити на почетак.
Биће тога још. Али ове приче враћају ми у свест поруке ратних дужносника из Словеније, изречених уз рат 1991 – 95. и уз бомбардовање Србије 1999. године. Говорили су тада да “грешни и наивни Срби верују у правду и мисле да им је довољно што је правда на њиховој страни. Не схватају да моћни свет не функционише на тим принципима”. И у праву су. Из тих разлога верујем да Србија мора да промени стратегију у односима с Хрватском и не само с њима него у спољној и унутрашњој политици уопште. Ова садашња више је него погрешна. Књижевник Мило Ломпар верује да је Европа подељена још пре стотину и нешто година, да је граница ондашње и садашње Европе она линија која је раздвајала Аустороугарску монархију и Отоманско царство, те да је то зацементирано. Он сматра да Србија ни у ком случају не би требало више да срља у колонијални однос, баш овај у који је кренула поштујући начела либералног капитализма који је на Западу одавно мртав.
На тему Хрватске и њених јасних ставова према Србима и Србији, Мило Ломпар верује да је пријемом Хрватске у ЕУ јасно дефинисан однос у којем, ако Србија икад стигне у ЕУ (заједно с Западним Балканом), ући ће “под жезлом хабзбуршког цара”, јер евентуално обнављање југословенске конфигурације биће само под хрватском доминацијом.”Хрватска је примљена у ЕУ да би јој се обезбедио положај привидног арбитра у постјугословенској сиитуацији,…” пише Ломпар. Угледни писац је без сумње у праву и због тога верујем да Србија никако не би смела да трчи за хрватским контраверзама, попут ове да нису обележили Дан победе на фашизмом, али су сви отишли у Блајбург да пусте сузу. То је дефинитивно и искључиво њихов проблем. У окретању нове историјске странице поменуте контраверзе нама драгих суседа треба препустити некој Владиној комисији да се бави тим пословима, да штити интересе Срба у Хрватској и да та комисија буде везана за Министарство спољних послова.
Србија ће учинити много више у остварењу свих циљева везаних за заштиту и поштовање свих Срба у земљи и дијаспори уколико коначно направи правну државу. Ко од Србије направи уређену правну државу Срби би га морали уписати у црквени цалендар црвеним словом. Ако је данас Вучић изабрани лидер, на њему је да окупи 150 способних, образованих, утицајних, радних и некорумпираних сарадника који би за четири године подигли земљи на ноге, оснажили је економски и политички – само под тим условима Срби и Србија биће поштовани и добродошли на Истоку и на Западу. Ако то не учини, тешко да ће ући у историју, што често помиње. Ноћни багери и фантомке нису права гардероба за историјске путеве.
А Хрватску и њено ново усташко пролеће ваља оставити Хрватској и Хрватима, тај шлем који су себи натукли на главу још 1941. претвориће се ускоро у проклетство, што свеукупно није примарни српски проблем. Извор: Правда
