Правда

Пише: Александар Павић Како истиче Амброз Еванс-Причард, познати колумниста истог лондонског Телеграфа у коме је објављен Џонсонов „злогласни“ интервју, ЕУ је „све време“ био пројекат CIA. Односно америчког либерално-интервенционистичког естаблишмента, који је неке од слављених оснивача ЕУ третирао као „најамне раднике“. Тај естаблишмент је врло успешно водио тзв. Хладни рат против идеолошки супарничког Совјетског Савеза, односно Варшавског пакта, као и светског политичког комунизма уопште – и то му се не може замерити. Оно што се, међутим, може замерити је понашање тог истог естаблишмента – творца и НАТО и ЕУ – после пада Берлинског зида, односно пораза његовог идеолошког антипода. Уместо светског мира и „златног доба“ развоја демократије – добили смо нови „поход ка Истоку“ и никад нестабилнију светску ситуацију. Кривица за то лежи искључиво на политичком Западу, чији су главни стубови САД, НАТО и ЕУ. Русији је још 1990. обећано неширење НАТО даље од Немачке. Немачки магазин Шпигл наводи разговор између тадашњих шефова дипломатије СССР и Немачке – Шеварнадзеа и Геншера – одржаног 10. фебруара 1990. и непосредно цитира Геншера: „Свесни смо да чланство уједињене Немачке у НАТО отвара сложена питања. За нас је, међутим, једна ствар сигурна: НАТО се неће ширити на исток“. Још један Немац – Манфред Вернер – тадашњи генерални секретар НАТО, је у говору од 17. маја 1990. изричито рекао: „Сама чињеница да нисмо спремни да НАТО трупе размештамо даље од територије Савезне Републике (Немачке) Совјетском Савезу пружа чврсте безбедносне гаранције“. Као што је познато, од тада смо имали три рунде проширења, током којих је примљено још 12 држава, а спрема се и четврта ако Црна Гора формално постане чланица током 2017. године. Протагонисти и настављачи ове агресивне западне политике тврде да су то била само „усмена“ уверавања, а да никакви споразуми нису потписани. То је суштински тачно – и Горбачов је за то своје наивно (?) „веровање на реч“ дојучерашњем смртном стратешком противнику сасвим оправдано осуђиван, најпре у руској јавности. Но то не поништава чињеницу да су водећи људи тадашњег политичког Запада усмено – лагали, односно давали лажна обећања. Неки ће на то рећи – па околности су се касније промениле, Руси су се понашали „неразумно“, итд. Јесу ли? Да видимо шта је, када је амерички Сенат гласао да прихвати прву постхладноратовску рунду проширења НАТО, 1998. за Њујорк тајмс изјавио чувени амерички дипломата Џорџ Кенан, творац америчке хладноратовске стратегије „обуздавања“ СССР: „Мислим да је то почетак новог хладног рата. Мислим да ће Руси постепено веома непријатељски реаговати и да ће утицати на њихову политику. Мислим да је то трагична грешка. Није било апсолутно никаквог разлога за то. Нико није претио никоме. Због овог проширења би се амерички Оци-оснивачи преврнули у гробу… Поготово су ме узнемириле тврдње о Русији као земљи која једва чека да нападне Западну Европу. Да ли људи не разумеју? Наши хладноратовски спорови били су са совјетским комунистичким режимом… А руска демократија је исто толико напредна, ако не и напреднија, од оне у земљама за које смо се управо обавезали да ћемо их штитити од Русије“. Наш стари крвник Весли Кларк нам даје драгоцени увид у то како се у важним вашингтонским крутовима размишљало непосредно по „избијању мира“, односно крају Хладног рата, управо у време када су се „наивном“ Горбачову давала умирујућа – али искључиво усмена, уверавања. Реч је о разговору који је Кларк 1991. водио са тада трећим човеком Пентагона Полом Волфовицом непосредно после првог Заливског рата против Садама Хусеина: „Требало је да се ослободимо Садама“, вајкао се тада Волфовиц Кларку. (Узгред, како Кларк објашњава, „све ово се дешавало одмах после шиитског устанка у Ираку, којег смо ми испровоцирали, а затим седели скрштених руку и нисмо се мешали“.) „Али смо научили једну ствар,“ наставио је Волфовиц, „да можемо да користимо нашу војску у региону, а да нас Совјети неће заустављати. Имамо једно 5-10 година да очистимо све ове совјетске клијентске режиме – Сирију, Иран, Ирак, пре него што се појави следећа суперсила која ће нам се супротставити.“ Другим речима, велики западни „демократизатори“ су јавно говорили једно, а радили друго. Могли би се сложити са тиме да то није никаква нова историјска појава када не би било непрекидних фантастичних западњих тврдњи и уверавања да су они миротворци какве свет није видео. Шта нам је Вили Вимер пренео у чувеном писму послатом тадашњем немачком канцелару Шредеру, сажимајући шта су амерички званичници говорили иза затворених врата на безбедносној конференцији у Братислави 2. маја 2000, односно годину дана после „хуманитарне“ агресије на СРЈ? Ево кратког подсећања на две посебно релевантне тачке: „4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945. г. (...) . Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.“ Враћајући се опет сведочењу Веслија Кларка, ево шта је чуо у ходницима Пентагона непосредно после напада на Светски трговински центар у Њујорку 11. септембра 2001: „Прво је налетео на тадашњег секретара за одбрану Рамсфелда, који му је, у пролазу, одбрусио: – ‘Нико нама неће говорити када и где ћемо да бомбардујемо’. Затим је наишао на једног генералштабног официра, који је деловао прилично забринуто. – ‘Господине’, рече он Кларку, ‘напашћемо Ирак’. – ‘Зашто?’ – ‘Не знамо’, рече официр, слежући раменима. – ‘Да ли су можда повезали Садама са 11. септембром?’ – ‘Не’. Неких шест седмица касније Кларк се поново нашао у Пентагону, и то са истим официром, који је овог пута деловао још забринутије. – ‘Да ли још увек намеравамо да нападнемо Ирак?’, питао је Кларк. – ‘А, не, господине, ствар је много гора. Напашћемо и уништити владе седам држава у року од пет година. Почећемо са Ираком, а затим долазе Сирија, Либан, Либија, Сомалија, Судан и Иран’.“ Да не изумемо ни још један од стубова ЕУ Француску од одговорности за постхладноратовски западни империјализам. Поменимо само једну епизоду – либијски фијаско, у којем је Саркозијева влада играла кључну улогу. Тачно 12 година после почетка НАТО агресије на СРЈ, 24. марта 2011. НАТО је преузео улогу наметања „зоне забрањеног лета“ над Либијом, али и „заштите угрожених цивила“, према Резолуцији СБ УН 1973. Том приликом француски председник је изговорио кључну реченицу: „Овде је реч о Европи као политичкој сили, с војним средствима у служби њених политичких амбиција“. А да не заборавимо ни срамно саучесништво ЕУ у политичком преврату у Кијеву у фебруару 2014, који је резултовао крвавим грађанским ратом и економском катастрофом у Украјини. Да се на крају вратимо Џонсону. Он је говорио о ЕУ, не о НАТО. Јер, као (скоро) сваки добри Енглез, Џонсон воли НАТО, али не нужно и ЕУ. Но, као што се види, ЕУ је од свог стварања тесно везана за НАТО, а њене главне државе чланице су, уз САД, интегрални делови тог војног савеза. И ЕУ, као таква, представља не само окосницу нове европске „супердржаве“ већ и интегрални део најновијег западног похода на Исток. Стопама Римске империје, Наполеона и Хитлера. С тим што је нпр. Хитлер имао нешто више демократског легитимитета од садашњих ЕУ челника. За њега је бар неко гласао. Извор: Фонд стратешке културе