Правда

Пише: Ђорђе Вукадиновић Тамошња опозиција никада није прихватила резултат референдума и аргументовано је указивала на многобројне примере злоупотребе, притиска и фалсификовања воље грађана, а неки елементи те манипулације остали су документовани на више од хиљаду страница „бијеле књиге” коју је издао покрет за очување заједничке државе. Али су те наводе и доказе брзо прекрили политички снегови, рузмарин и шаш. На референдуму је, по сопственом признању, иако за то није имао право, гласао и косовски нарко-бос Насер Кељменди, који се чак хвалио да је на гласање организовано довео неколико аутобуса пуних сународника. Право гласа на референдуму није било дозвољено хиљадама држављана Црне Горе који су имали пребивалиште у Србији, док су, с друге стране, масовно гласале присталице суверенистичке опције из дијаспоре које су пристизале чартер летовима и организованим конвојима из Швајцарске и са Косова. Остало је забележено да општине са убедљиво највећом подршком независној Црној Гори нису биле ни Подгорица, ни Никшић, ни Цетиње, већ бошњачко Рожаје са 91,33 одсто за (а ту је био и Плав са 78,92 одсто) и албански Улцињ са импресивних 88,5 одсто гласова у прилог независности. Дозволите ми једну малу дигресију. Поред неповољног односа геополитичких снага, један од важнијих разлога зашто смо као народ и држава прошли тако лоше деведесетих година јесте и то што до краја није било јасно да ли ратујемо или не ратујемо. „Србија није у рату”, непрестано су домаћу и светску јавност убеђивали српски политички фактори. Ефекат те кампање био је катастрофалан и, такорећи, двоструко погубан. Тзв. „међународна заједница” у ту фразу, наравно, није веровала. С друге стране, таква реторика психолошки је смањивала „борбену готовост”, деловала неискрено и лажно, и спречавала пуну менталну мобилизацију било у ратном било антиратном смеру. Чини ми се да је Србија кампању за очување „Заједнице Србије и Црне Горе” водила врло слично и подједнако (не)ефикасно као што је у претходном периоду водила, односно не водила рат за југословенско наслеђе. Истицало се како је то „ствар грађана Црне Горе” и да Србија „неће да се меша”, док је, с друге стране, што је и логично, пружана политичка и логистичка подршка снагама које су биле за очување државне заједнице. Али се ни у томе није „газило” до краја, при чему је Ђукановићев режим савршено вешто играо на карту српских подела и недоумица, поред осталог, вешто подстичући антицрногорско („антимонтањарско”) расположење у Србији (у стилу – „ма, шта ће нам они”, „само се гребу”, „боље нам је да смо сами”). Србија не само да је лоше водила борбу за очување заједничке државе него се и након тога лоше поставила према чињеници да је Црна Гора постала независна. Заправо, реаговала је као увређено дете или остављена млада. Да би забашурили сопствени неуспех, Коштуница и његово србо-црногорско окружење су се потпуно окренули од црногорске тематике. А Борис Тадић је, најпре, пожурио да честита Ђукановићу независност – да би касније, барем када је реч о том „црногорском питању”, мање-више прешао на Коштуничине позиције. Актуелна српска власт пак са Ђукановићем гаји „специјалне односе”, потпуно игноришући његов бахати однос према Србима и Српској православној цркви, а тамошње Србе гура у правцу прихватања статуса „националне мањине” и колаборације са Миловим режимом. Било како било, са црногорским референдумом сахрањена је двовековна тежња српске политичке елите о „изласку на море” (што не треба бркати са теоријама о „великој Србији”). Србија је остала стратешки окружена и закопана у унутрашњости Балкана, а Црна Гора је вештачки ишчупана из свог српског историјског и географског контекста, те из источно-православног пребачена у западни, евроатлантски цивилизацијски и геополитички круг. Од приче о „две српске државе” (које ће, разуме се, развијати најприсније односе и бити „стратешки партнери”), којом је анестезирана српска – а делимично и руска – политичка јавност, није остало ништа. Од првог дана „независна” Црна Гора била је антисрпски пројекат и тако се и понашала како на унутрашњем, тако и спољнополитичком плану. Од признања косовске независности, па све до гласања о пријему Приштине у Унеско, разне спортске савезе и Међународни олимпијски комитет, Подгорица је током минуле деценије увек била „сигурна кућа” и сигуран глас за сваки антисрпски гест и акцију – раме уз раме са Загребом и Тираном, а неретко чак и предњачећи у односу на њих. И питање је само како је могуће да то не смета актуелној српској власти. И – још чудније – да ли је могуће да грађанима Србије не смета то што српској власти не смета Ђукановићево континуирано и радикално антисрпско држање? Извор: Политика