Једанаестог октобра 1990. године, Жељко Ражнатовић Аркан је са 26 својих пријатеља (углавном навијача Црвене Звезде са Маракане, чији је био вођа) отишао у манастир Покајница.
Дочекао их је монах Стефан и упитао зашто су дошли? На шта је Аркан узвикнуо "Да се закунемо, идемо у рат!". "Где се, забога заратило?", упитао је монах. "Није још, али ће букнути"!, одговорио је командант.
У цркви су се заклели Богу и народу. Када је гарда формирана, била је у цивилу, постројила се и командант је извршио смотру и одржао говор.
Војник "по крви"
Своје војно знање, командант је објашњавао породничном традицијом. Потицао је из ратничке фамилије, његов предак Јокељ Ражнатовић, био је мегданџија, посекао је 17 турских глава, а у време српско-турског рата, заробио два турска барјака. Занимљиво је то да командант Српске Добровољачке Гарде није никада служио војску, и то није ни крио. Увек је говорио да војно није обучен, али да је као син пуковника авијације целога живота био војник "по крви". Свако је морао да положи заклетву
Велику помоћ имао је од стране Милорада Улемека и његовог стрица Михаила Улемека. Приликом приступања у Српску Добровољачку Гарду сваки добровољац је морао да положи заклетву која је гласила: " Сине Божји! Ти си заповедио и нама да душе своје положимо за другове своје. Радосно идем да извршим свету вољу Твоју, борећи се за отаџбину и веру своју. Наоружај ме снагом и јунаштвом да одолим непријатељима нашим. Ако пак, буде света воља Твоја да положим живот свој у данашњем боју, милостиво допусти да умрем с тврдом вером и надом у вечни блажени живот у Твом небеском царству. Мајко Божја! Сачувај ме под кровом твојим. Заклињем се са три прста, за овога светога крста, живот дајем за спас српства! Амин." Командант је новопридошлима говорио: Српска Добровољачка Гарда је српска војска, ванстраначки оријентисана. Настала да помогне и одбрани Србе, ма где се налазили у земљи или свету. Задатак СДГ је очување српства, светосавља, породице и српске слоге. Деловаћемо по принципима и правилима наше војске из Првог светског рата. Бићу вам строг командант на обуци, али ћу вам бити као отац или рођени брат у борби. Не срљајте у смрт. Победа у некој бици, али и жива глава на раменима су нам најважније. Такође је говорио да је СДГ елитни део војске Републике Српске Крајине. У Српској Добровољачкој Гарди, на фронту, били су и београдски панкери. Аркан је основао гарду 1990., а након тога ће им се свима заједно у наредних пет година траг пратити по ратиштима у Хрватској и Босни и Херцеговини. Српска добровољачка гарда имала је око три стотине припадника. Учествовали су у борбама у источној Славонији у Ласлову, Ернестинову, Вуковару и другим местима, понекад самостално, али много чешће у садејству са ЈНА. Аркан је био претрпан оружјем – знао је истовремено носити пиштољ, "бебећи" хеклер, калашњиков и снајперску пушку – лично је предводио своје људе. Његово командовање било је мешавина урлања, шамарања, потицања и здраворазумских савета да се не пуца утаман, да се ухвати заклон итд. Аркан је убијен 15. јануара 2000. око 17 сати. Имао је четрдесет осам година и деветоро деце. Говорио је најмање три светска језика и провео бар десет година у затвору. Био је један од најпознатијих светских паравојних команданата.. У тренутку кад је убијен, Аркан је био лице са црвене потернице Интерпола и Тужилаштва Хашког трибунала. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, а након његове смрти, Српска добровољачка гарда је престала да постоји. Распала се и Арканова контроверзна империја. Нема више ни људи којима је дуговао свој незапамћен успех: Слободан Милошевић умро је 11. марта 2006. у притвору Хашког трибунала, Јовици Станишићу је суђење пред истим судом у току, а Радован Стојичић Баџа убијен је још 11. априла 1997. Извор: Медији