Правда

Ово су само неке од бројних порука које је током недавног боравка у Београду изрекао Данијел Сервер, у нашој јавности најчешће представљан као „добар познавалац прилика на Балкану”. Овај албански лобиста из Вашингтона боравио је у Србији протекле недеље као гост Александра Родића, односно његовог магазина „Њузвик”: одржао је предавање на Факултету политичких наука, дао неколико интервјуа, а примио га је и државни врх. После сусрета са Александром Вучићем и Ивицом Дачићем, њихови кабинети издали су готово идентична саопштења о потреби „стабилности на западном Балкану”, баш као што би учинили да је у Београду боравио угледни страни државник. Ко је заправо Данијел Сервер и чиме је заслужио државнички третман? Бивши директор одељења за Балкан у америчком Институту за мир, одакле је отишао под неразјашњеним околностима, сада помоћни професор на Универзитету „Џонс Хопкинс”, један је из клуба највећих заговорника независности Косова у Вашингтону. На том циљу је предано радио још од деведесетих година. За њега се у овдашњој јавности чуло када је 1998. године заједно са Славком Ћурувијом, Борисом Караичићем и Миланом Панићем сведочио у Сенату о потреби да се повећа америчка помоћ демократским снагама у Србији, а америчка администрација је овај савет и послушала. Подржавао је опозицију Милошевићу, можда не толико колико косовске Албанце чије је право на државу заговарао и после демократских промена у Србији 2000. године. Због тога је 2003. године ушао у сукоб са Зораном Ђинђићем. Када га је српски премијер назвао албанским лобистом, а његов Институт за мир оптужио да одлуке о Србији доноси на тајним састанцима, Сервер је узвратио да то није тачно. „Та изјава није кредибилна и Зоран Ђинђић то добро зна. Треба га подсетити на помоћ коју је наш Институт за мир пружио ДОС-у и на наше уравнотежене извештаје и размишљања о ситуацији у региону протеклих година”, узвратио је Сервер. Овај вашингтонски институт основао је Конгрес САД, а финансира се из америчког буџета, као и многе невладине организације у овој земљи. Не заговара увек мирна решења спорова, што би могло да се закључи из његовог назива, већ неретко и војне солуције. Остало је забележено да је почетком 2000. године београдски интелектуалац Алекса Ђилас, на Серверову опаску како његов институт сматра „да после рата треба да дође до помирења”, одговорио: „Проблем са вашим институтом јесте у томе што ви мислите да пре помирења треба да дође до рата.” На место директора за Балкан Сервер је дошао са позиције утицајног службеника у обавештајној служби Стејт департмента. Пре тога је од 1994. до 1996. године био амерички изасланик за Муслиманско-хрватску федерацију у БиХ. Где год је био, у обавештајној агенцији, невладиној организацији или на факултету, Сервер је увек заступао интересе Загреба, Приштине и Сарајева, никада Београда. Као што се види из његових најновијих изјава, ту се ништа није променило, једино би се могло рећи да је сада тврђи од својих колега из Стејт департмента. Ако није задовољан америчком спољном политиком, то је зато, каже аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић, што је сматра превише меком према Републици Српској, али и Београду. Иако Вашингтон годинама држи оштар курс према председнику РС, Серверу ни то није довољно: по њему, Вашингтон Додику допушта „превише слободе“. Сматра и да америчка администрација мора да појача притисак на Београд како би Србија што пре прихватила да је Косово независна држава. Није против нашег уласка у ЕУ јер тврди да су приступни преговори са Бриселом потребни Србији како би „излечила болести од којих болује”. За „Блиц” је рекао да је „вођење балансиране политике као што ради председник Томислав Николић бесмислено. Вучић је био јасан по том питању”. Инсинуирао је да Србија не жели Албанце са Косова већ само територију. „Да ли стварно желите Албанце у свом фудбалском тиму?”, реторички је упитао новинара „Блица”. Оштар је противник било какве идеје о осамостаљивању Републике Српске. Када је то у Београду још једном рекао, Милорад Додик му је у свом стилу одбрусио да га не интересују „белосветски хохштаплери”. Саговорник из дипломатских кругова каже да је Сервер увек тамо где је жариште. „Он је класични опортуниста, иде тамо где су паре. Када је био рат у БиХ био је главни стручњак за Балкан, иако ништа о томе није знао док није почео да се бави федерацијом. Када је дошло бомбардовање Србије, био је стручњак за Косово и за Албанце. На томе је јахао док је могао. Онда је пажња пребацио на тероризам и Авганистан па је постао стручњак за Авганистан, па за Ирак. Укратко, био је стручњак где год је имао неко за то да плати. И где год је пажња медија. Његов је главни адут што има пријатеље у Конгресу, стално тамо сведочи и добија простор и на основу тога се овде продаје као важан фактор”, објашњава саговорник. Можда би ове речи могла да поткрепи Серверова опаска на уговор који су 2010. године склопили тадашњи председник Српске напредне странке Томислав Николић и бивши амерички амбасадор у Београду Вилијам Монтгомери којим је Николић намеравао да ангажује овог дипломату да му помогне да поправи имиџ о странци у САД и ЕУ. Овај аранжман је Сервер назвао „траћењем новца”, а Николића саветовао да закаже састанке у Вашингтону без посредника, упозоривши га да је „одабрао погрешног агента за везу”. На основу перцепције да има високе контакте у Америци, Сервер лако добија приступ званичницима у Србији, а онда, као у зачараном кругу, остаје релевантан у Америци јер има приступ високим званичницима на простору Балкана. „Тако и са једне и са друге стране гради имиџ да је много утицајнији него што реално јесте. Он хвали политике појединих политичара. Најбољи политичар за њега на простору Балкана у последње време био је Мило Ђукановић јер је водио Црну Гору у НАТО и био против Русије. Кад би мене хвалио, ја бих се запитао где грешим, посумњао бих у себе какву националну политику водим”, каже Кесић. Извор: Политика