Томе највише доприносе бројне терористичке организације које имају благу или отворену подршку сестринских странака СДА и СДС а у персоналном смислу њихови кадрови: Горан Салиховић, Главни тужилац у БиХ, Драган Мектић, Министар безбједности у Савјету Министара БиХ, Перица Станић,Директор Агенције за истраге и заштиту „СИПА“, те разне Чампаре, Боже Михајловићи и друге слуге Бакира Изетбеговића.
Бројна, скупо плаћена администрација у Сарајеву, са преко 23.000 запослених, исцрпљује буџете оба ентитета док монетарном политиком, валутним курсом и девизним резервама управља политички талог западне дипломатије у Босни и Херцеговини.
Тужилаштво и Суд у Сарајеву и даље исписују лажну историју протеклог рата: хапсе и процесуирају само Србе – ослобађају муџахедине, њихове покровитеље и наредбодавце ритуалних клања Срба на Озрену и Хрвата у Средњој Босни, (Бакира Изетбеговића, генерала Сакиба Махмуљина, Предсједника Парламентарне скупштине БиХ Шефика Џаферовића и посланика у парламенту БиХ Шемсудина Мехмедовића) и благом казненом политиком, тачније политиком „судске рехабилитације“, враћају у нормалан живот, без икакве казне, терористе и борце Исламске државе, Ал Каиде, Фронта Ал Нусра, Ахрар ел Шам… којих је у овој земљи више него било гдје на континенту.
Од свих ових проблема креираних и подстицаних у Сарајеву као политичком тестаменту Алије Изетбеговића, тзв. опозиција из Републике Српске није видјела ништа и не жели ништа од тога да рјешава. Забуна око приоритета или класична издаја – обавјештеним је јасно.
У међувремену, под покровитељством Младена Босића чине се разне криминалне активности, тајна снимања и подмићивања, организују наручени и рушилачки протести, док његов приватни Министар „сигурности“ Мектић, као портпарол тужилаштва и Агенције „СИПА“ обавјештава јавност о незаконитим истрагама у којима он учествује и о којима је одлично обавјештен. Злоупотреба тужилаштва у политичке сврхе, напади на Предсједника Републике Српске Милорада Додика, као и на предсједника Савеза за бољу будућност Фахрудина Радончића, те хапшења у Министарству безбједности, Агенцији за банкарство Републике Српске, Инвестиционо развојној банци, Павловић банци.… представљају средство одвраћања пажње јавности у БиХ од стварних извора терористичке прјетње и тако потребне одлучне акције против терористичких група и организација у БиХ.
Однос према терористичкој пријетњи је дио процеса дестабилизације БиХ а посебно је Република Српска заједничка мета терориста, појединих западних служби и бошњачке националне политике базиране на политичком насљеђу Алије Изетбеговића, уз свесрдну помоћ представника Републике Српске који чине власт на нивоу БиХ.
Иако западне амбасаде (америчка, британска и њемачка) толеришу фундаменталисте у Сарајеву, повезане са корупцијом на највишем нивоу, са политичким убиствима и тероризмом, чак и када имају ‘пуна уста’ борбе против тероризма, упорно ће подржавати терористичке организације и њихове радикалне извршиоце, некад отворено – некад прикривено, али само док су у Босни и Херцеговини и док представљају пријетњу грађанима и народима БиХ а посебно Републици Српској и њеном уставном поретку. Методологија подршке је увијек иста”, она подразумијева спречавање полицијских агенција да раде свој посао, њихову дестабилизацију, изазивање потреса и кадровских смјена у тим агенцијама, хапшења по министарствима, креирање политичких афера и „правосудне“ хајке преко Суда и Тужилаштва БиХ, а сталним надзором и гушењем иницијатива у борби против тероризма ометање сваке акције институција БиХ на том плану.
Наравно земље Европске уније не желе и неће дозволити да тај политички и безбједносни хаос, који у БиХ они подржавају, на било који начин постане дио Европске уније и поред неконтролисаног избјегличког таласа додатно угрози њихове грађане и њихове институције.
Безбједносне агенције (посебно „СИПА“ и „ОБА“) све више дјелују као криминалне банде и „муслиманске милиције“, потпуно су ван ефективне друштвене контроле и чине све да друштво не препозна тежину и озбиљност безбједоносних пријетњи које долазе од разних екстремиста, вехабијског покрета и тзв. муџахедина а терористичке акције које они непрестано подузимају у јавности представљају као изоловане инциденте.
Управо зато, у наредном периоду ми у БиХ можемо очекивати још спектакуларније терористичке акције – нападе на оружане снаге и полицију, институције државе, али и нападе на базе НАТО, ЕУФОР-а и амбасаде западних земаља са тенденцијом и планом да у њима буде што мање цивилних жртава како би се сачувала екстремистичка инфраструктура вехабијског покрета и подршка коју он има од стране локалног становништва, параобавјештајних служби и службене политике у Сарајеву.
Међутим, истина је, да долази доба у коме се одговорност за укупно стање у БиХ неће моћи неоправдано и без мјере приписивати само домаћем политичком фактору –.јер могућност промијене таквог стања представља тачку на којој је одговорност локалних политичких лидера све мања, а одговорност међународне заједнице све већа и у својим земљама све чешће ће дипломате из Сарајева бити питане о томе шта се дешава, зашто је то измакло контроли и које су могуће посљедице.
Тачније, западне дипломате из Сарајева подржавају промашеног Министра безбједности Драгана Мектића и неспособног прекршајног судију на дужности Главног тужиоца у БИХ Горана Салиховића и њихову политички мотивисану и криминалну злоупотребу система безбједности, тужилачких истрага и оптужница.
Оваква држава са криминализованим институцијама и два Главна представника (један је „Високи“ а други је „Специјални“), са политизованим Уставним судом који разним, привидним тумачењима Дејтонског устава, кроз одлуке три странца и два висока политичка функционера СДА, немилосрдно руши уставни поредак и могућност опстанка БиХ, никада неће бити способна поднијети било какву кредибилну апликацију. Такве апликације подносе само државе, а Босна и Херцеговина није држава него Протекторат у коме институције БиХ немају утицај на властиту монетарну, одбрамбену и безбједносну политику, са Савјетом министара у коме министри морају прибавити сагласност ОХР-а за именовање, уз тзв. Вијеће за имплементацију мира у БиХ које доноси одлуке о проглашењима закона, промијенама Устава али и забранама рада и дјеловања представника политичких странака.
Исламска држава и њена агресивност – снажна подршка обавјештајне службе Турске и њеног предсједника Ердогана као и подршка финансијске и вјерске „супер-силе“ Саудијске Арабије, статус који Турска и Саудијска Арабија имају у Сједињеним Америчким Државама и Европи уз мрежу која снажно дјелује и постаје све организованија и агресивнија – пред Европску унију постављају многа питања изградње и функционисања јединственог система безбједности. Тај систем не може бити пуки зброј националних полиција и плански ослабљених обавјештајно-безбједносних агенција. Он мора бити способан да уочи безбједносне изазове и адекватно (прије свега јединствено) одговори на њих.
Босна и Херцеговина, са политиком из Сарајева, је у овој борби дио проблема.
Препознали су то представници власти у Бања Луци и реаговали одлучно и адекватно.
Одлука предсједника Републике Српске Милорада Додика, коју је потврдила Народна скупштина, о расписивању референдума о правосуђу је одлука овлаштених народних институција утемељена и на праву и на правди. И ту одлуку Додик је спреман бранити.
Уосталом,:шта представља народ и његова слобода – његова политичка и културна права, ако не може око једног питања, као што је правосуђе, исказати свој политички став.
Правосуђе у Босни и Херцеговини је корумпирано, криминализовано и потпуно под контролом политичких пигмеја, трећеразредних западних дипломата. Као и финансијски сектор, банке, безбједносне агенције, невладине организације и полтронска, нашминкана лажна опоизиција. Као и цијела Дејтонска БиХ, у којој странци контролишу све институције и друштво у цијелини али немају одговорности ни за једну политичку одлуку и мјеру – не сносе одговорност за пензије, образовање, здравствену бригу, безбједност грађана, инвестиције.
Босна и Херцеговина је зато најгори, одвратни протекторат у коме онај ко влада не одговара ни за што – већ само компликује живот грађанима и отежава га.
Одлука о референдуму отвара процес суочавања са идејом лажне демократије и „европских слобода“ које представљају ропство, понижење и одсуство било какве одговорности оних који производе и контролишу систем и такву квази-државу..
Управо на том мјесту и лежи проблем, најважнијег питања, које је отворио премијер Владе Србије Александар Вучић а које предсједник Републике Српске Милорад Додик и те како разумије у свим консеквенцама и са свим посљедицама.
Који је тренутак прави и најбољи за тако дубоку конфронтацију око најважнијег питања: морају ли мали народи прихватити срамни положај слуге у свим интеграцијама па и оним које наступају под заставом слободе и демократије?
Да ли је Европска унија нова форма ропства, јер демократски стандарди, па и референдуми, очигледно не припадају свима – него су својина Енглеза, Каталонаца, Шкотланђана, Њемаца и Француза? Имају ли право балкански народи разумијети своју позицију и другима саопштити свој став о њој? Када да крену путем борбе за слободу, без обзира на посљедице?
Предсједник Републике Српске је велики политички лидер српског али и свих наших словенских народа, храбар и поштен човјек и разумије да је највеће ограничење са којим се суочава његово стратешко опредјељење да сви ратни злочини буду кажњени и да Суд Босне и Херцеговине престане бити суд који импутира само Србима ратне злочине у најтежој форми, само Србе оптужује и кажњава а све друге ратне злочине прикрива, и тиме исписује странице фалсификоване историје двадесетог вијека, које Српски народ представљају у најгорем свијетлу – управо понашање лажне опозиције. Они праве политичку конструкцију подијељеног друштва РС – а у стварности дијеле то друштво, свјесно спречавајући институције Републике Српске да остваре циљ свих грађана да правосуђе буде независно, да буде објективно, да престане судити само Србима, врло често у монтираним судским процесима, и да суди по релевантним законима.
Спречавајући позитиван резултат кроз изазивање националне подјеле, опозиција износи тезу да предсједник Републике Српске уцијењује Запад референдумом, желећи остварити резултат у прокламованој политици према криминализованом сарајевском правосуђу.
И горе од тога: у земљи која има највећи број исламских бораца на ратиштима Сирије и Ирака и снажну терористичку мрежу која пријети свакодневно – Младен Босић и тзв „опозиција“ крећу у отворену конфронтацију унутар српског народа јер политичка конфронтација у институцијама Републике Српске није остварила ниједан зацртани циљ и није довела до нестабилности. Зато се изашло на улицу.
Изашло се на улицу да би сви приоритети и интереси у сложеним процесима политичке транзиције и сталног наметања рјешења из Сарајева, Лондона и Анкаре, који су дубоко против националног интереса и уставног положаја Републике Српске, остали у позадини, неосвијетљени и небитни. Криминогено и усмјеравано правосуђе из Сарајева, терористичка убиства полицајаца МУП-а Републике Српске (у Зворнику) и Бошњачко-Хрватске Федерације (у Бугојну), убиства војника Оружаних снага БиХ (у Рајловцу), напади пиротехничким средствима на генерала Анту Јелеча, атентат на премијера Владе Србије Александра Вучића и стална харанга против бораца војске Републике Српске, полицајаца МУП-а (због улоге у рату и наводних злочина), рушење и напади на банкарски сектор Републике Српске (хапшење директорице Агенције за банкарство РС Славице Ињац, директорице Инвестиционо-Развојне банке РС, хапшење власника „Павловић банке“… и многе друге акције, сликовито показују на који начин и којим механизмима злоупотребе правосуђа се користи политичко Сарајево за обрачуне са носиоцима одговорних дужности у институцијама Републике Српске.
Кап која је прелила чашу стрпљења Владе РС и предсједника Додика без сумње је одлука Уставног суда БиХ којом се забрањује обиљежавање Дана Републике Српске. Али, ништа од овога није битно тзв. опозицији која влада у Сарајеву, слиједећи циљеве исламистичке политике коју формулише и проводи Бакир Изетбеговић и његова СДА.
Али ако то не разумију политички експоненти Младена Босића, попут Адама Шукала или Небојше Вукановића, проблеме односа и дјеловања „Бакирових кадија“ из Сарајева одлично су схватили и јасно препознали у Савезу независних социјалдемократа, у одлучним политичким мјерама предсједника Републике Српске Додика.
Одлука о организовању референдума о правосуђу је стратешка и неопходна мјера.
У њој се препознаје најважнија позиција заједничке политике премијера Вучића и предсједника Додика: изабрати тренутак, учинити најбоље и разумијети посљедице.
Они који нису били дио процеса притиска на политичку „халку“ из Сарајева и њихове „западне“ туторе у разговорима о правосуђу, немају право коментарисати изнуђене тактичке варијанте до којих је њихов кукавичлук у ствари довео.
Ријеч је о снажној политичкој одлуци и најважијем политичком курсу који је било који народ на Балкану покушао заузети. То јесте удар на политички и уставни поредак – али Исламске Републике Босне и Херцеговине, као што је политички удар на програм ИСИЛ-а и Ал Каиде – вехабија и Муслиманског братства – удар на Ердоганову моћ у Босни.
Штавише, Одлука о референдуму не уважава неоосманске геополитичке принципе и интересе, као ни идеју и програм „Зелене трансверзале“ – односно, не поштује основе политичког тестамента Алије Изетбеговића исказаног у програму Исламске декларације.
Истовремено, она је снажан алиби злонамјерним англо-америчким политикама у БиХ да наставе жестоко нападати Републику Српску, њене институције, друштво у цијелини и српски народ. У томе и леже разлози због којих премијер Владе Србије Александар Вучић моли да се одлука о референдуму преиспита.
Он зна да су сви исламисти, сви фанатици – Бакир Изетбеговић и његова политичка недоношчад (Емир Суљагић, Мирсад Вилић, Денис Звиздић, Драган Мектић…) уједињени у идеји заташкавања атентата, тј. покушаја његовог убиства, те да, заједно са мржњом опсједнутим трећеразредним дипломатама из Сарајева, желе сукоб, конфликт и рат за који ће лојална америчка штампа и јавност уопште – свакако оптужити Србе.
Управо тако: пропали покушај убиства Александра Вучића из злонамјерне, мржњом опсједнуте америчке амбасаде у Сарајеву и бескорисног али злонамјерног ОХР-а само су наставак удара на Дејтонски споразум и Републику Српску.
Бакир Изетбеговић, Денис Звиздић, Шефик Џаферовић и Шемсудин Мехмедовић лажу када тврде да референдум о криминализованом правосуђу представља објаву рата. У ствари то јесте објава рата криминалцима и бандитима, ИСИЛ-у и Ал Каиди – Ердогану и Али Хамнеију у БиХ, али није објава рата Дејтонској Босни и Херцеговини.
Већ је требало да буду похапшени они који су покушали да убију премијера Вучића, исламисти склони тероризму, наоружани, мотивисани и фанатизовани, који немају ни нацију ни државу. Њихова једина држава је њихов идеал Свјетског халифата – лудачке пројекције шеријатске државе која се простире на двије трећине земљине кугле.
Сјеме тог зла СДА је посијала првим изигравањем Дејтонског споразума, десет дана након што је потписан у Паризу – примајући у држављанство БиХ разне терористе и стране борце како би спречила њихов уставом одређен изгон из БиХ у року од 30.дана. Они су створили исламско друштво и исламску власт у БиХ.
Исламско друштво у БиХ је план и наслијеђе Бакировог оца, Алије Изетбеговића.
Овакав корумпиран, криминализован и неспособан политички систем је такође дио тог наслијеђа. Стварна и стална претња од тероризма у БиХ потиче од глобалне мреже екстремиста – а прије свега од Ал Каиде и Исламске државе, који су у Сарајеву код куће.
Многе терористичке организације, уз помоћ Алије Изетбеговића и његове СДА, су направиле снажан продор у бошњачко друштво – у политичке странке, невладине организације, Исламску заједницу БиХ али и у структуре политичке моћи у Сарајеву а посебно у обавјештајно безбједносни и правосудни апарат земље.
Екстремистичка хоботница у овој земљи располаже са преко пет хиљада радикалних исламиста који представљају стални извор терористичких претњи. Иако су ова лица позната безбједносним агенцијама у БиХ, они су овдје до сада били заштићени у сваком смислу тако да су несметано створили највећи исламистички покрет у Европи, са преко 100.000 припадника, познат под именом „Вехабијски покрет“.
Тачно је да нису сви припадници тог покрета терористи али сви познати терористи у овој земљи долазе, искључиво, из тог покрета. Потпуно несметано, ова лица су на подручју БиХ оснивала предузећа и невладине организације, а онда у њихово име куповали куће, зграде – читава насеља – да би у њима настанили фанатизовану армију својих сљедбеника – војску будућег ратног конфликта.
У цијелој Европи не постоји држава, осим Босне и Херцеговине, која би на своме тлу толерисала мале халифате, исламске државице и вануставни живот у тим насељима.
Та екстремистичка насеља, као преседан у цијелој Европи, компромитују Бошњаке и праве од једног толерантног европског народа таоца исламистичког лудила. Та насеља су, у ствари, базе – класичне војне базе и мале Исламске државе о којима данас пише сва Британска штампа (Гардијан, Дејли мирор), али бруји и цјела европска јавност.
У Босни и Херцеговини те исламистичке базе се налазе са обе стране ентитетске границе, на тзв. „линијама разграничења“, и функционишу по строгим исламским правилима.
Неке од њих су: Горња Маоча (између Сребреника и Тузле), Горња Дубница (код Калесије), Доња Бочиња (између Маглаја и Завидовића) и Ошве (између Маглаја и Тешња) али ту су и дјелови насеља: Каменица (код Теслића), Сјенина Ријека (између Модриче и Добоја), Мехурићи код Травника, Каменица код Теслића, Шерићи (Зеница), Подбријежје и Жељезно Поље (код Зенице).
Све ово што се дешава у Босни и Херцеговини, као највећој бази и јединственом терористичком кампу Исламске државе и Ал каиде у Европи као дубокој антицивилизацијској појави, је превасходно безбједносни проблем на који држава не реагује ни једном – баш ни једном адекватном безбједносном мјером.
Истовремено, послове безбједности, разних видова координације и креирања безбједносних политика води Драган Мектић, човјек рођен у великом хрватском селу Драгаловци код Добоја (са хиљаду и тристо становника Хрвата), истрауматизиран у животу и интерно образован у оквиру Образовног центра МУП-а Хрватске државе задњих дана новембра 1989. године.
Као особа вјероватно хратског поријекла, која се као одбачено и усвојено дијете пред Србима из Прњавора доказивао радикализмом, временом је постао хрватски обавјештајни пројекат. Баш на исти начин на који су само шест мјесеци послије чланови СДА, у организацији секретара странке Хасана Ченгића (данас предсједника Сабора Исламске заједнице БиХ), из свих крајева БиХ (читави батаљони – по 500 у групи) пролазили те врсте обука и дошколовавања у разним полицијским камповима као што су: Јастребарско, Ђаково и Реметинац.
Драган Мектић, некомпетентни министар и особа која о области уређења безбједносних политика и прилагођавања новим безбједносним изазовима не схвата ништа и која је способна само забављати јавност о јахтама у Порторожу, вријеђати образоване жене, углавном новинарке које часно и мукотрпно зарађују сваку конвертибилну марку у овом тешком тренутку и неуређеној држави, пљувати по свим институцијама Републике Српске, проглашавати лоповском сваку институцију у Републици Српској, коју би наводно, он требало да представља и коју је исто тако наводно бранио тако што је мучио невине људе и гледао мирно њихову трагедију у самој полицијској станици коју је водио.
Драган Мектић је Дражен Ердемовић одбране Републике Српске, особа која једну часну, историјски и политички оправдану одбрану само компромитује властитим комплексима и сировошћу.
Драган Мектић није дипломирао на Факултету Правних знаности у Загребу – он тај факултет није ни видјео (иако је то објавио на службеном сајту Министарства безбједности БиХ) али у предвечерје суровог рата који ће уништити заједничку државу Југославију и довести до драматичног страдања српског народа у Хрватској, Босни и Херцеговини, Косову на крају 1989. године, пар мјесеци прије него што ће Фрањо Туђман постати предсједник Хрватске, његову стручну оспособљеност и диплому којој више одговара назив „Потврда“ овјерава усташоидни професор криминалистике, наводни декан, Владимир Обрадовић, који је као и Мектић припадник тајних служби који ће лојалност доказивати изразитим и активним антисрпством. Његов назови-декан, у својој анализи „Казнених дјела ратних злочина са обиљежјем тероризма“ за најстрашније облике тероризма на свијету оптужује српски народ, представљајући све војне нападе Хрватске војске на недужни народ Републике Српске Крајине као облике и видове терористичког дјеловања. Управо зато је његова политика подршке исламском тероризму резултат школе и обуке коју је, непосредно пред рат, прошао у Министарству унутрашњих послова Хрватске уз врло сумњиву и безврједну диплому. http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/kuda-ide-republika-srpska-novi-protesti-referendum-i-izbori-2/#_ftn1О њему као таквом, прије или касније, хладне главе мораће расправљати и СДС и српски народ у цјелини, без лажних спинова активиста наранџастих револуција о нужност борбе против корупције и криминала која служи само политици Бакира Изетбеговића као модел и оправдање за уништење положаја Републике Српске и разарање њених институција.
Засад о томе одлучује СДА, а институције у Сарајеву функционишу у складу са одлуком њеног политичког лидера, корумпираног фундаменталисте, Бакира Изетбеговића.
СДА је својим односом према организованом криминалу и тероризму показала да не мисли на државу, да не поштује државне прописе, да мрзи њене народе и да је главни кривац за ружне идентификације цјелог бошњачког народа са тероризмом и екстремизмом. Зато Одлуку о референдуму виде као објаву рата радикализму и себи.
Права борба против тероризма требало је давно да почне као отпор самог друштва, да се настави у безбједносним агенцијама, али да се завршава у правосудним.
Зато овој земљи није дозвољено да има правосуђе, нити свој став о правосуђу, а сваки разговор о том питању постаје алиби за опште безакоње и бахато управљање земљом од стране неспособних квази-дипломата, заправо малих ситних шпијуна и обавјештајаца.
Зато су из западних амбасада подржали идеју уличне дестабилизације Републике Српске – да сва битна питања уставног положаја Републике Српске, безбједност грађана и терористичка прјетња коју трпе и осјећају, као и сав реалан живот тешке социјалне ситуације о којој брину институције Републике Српске (инвестиције, нова инфраструктура, пензије, борачки додаци, инвалиднине, здравство, образовање, спорт, плате и накнаде, поплаве и друге природне катастрофе) постану мање битни и да их буде све теже рјешавати или да се уопште не рјешавају.
Зашто ово као проблем останка свога народа неће да виде Младен Босић и Младен Иванић, зашто хушкају властити народ на унутрашње сукобе и рушење властитих институција које је мукотрпно стварао?
Испуњавањем налога Бакира Изетбеговића и појединих амбасадора у Сарајеву антисрпском политиком улице, руши се стабилност Република Српске али и цјеле Босне и Херцеговине, и потпуно је неважно да ли су лидери опозиције инструисани, финансирани или су изманипулисани. Сукоб унутар српског народа на улици, није интерес никога у Републици Српској, већ само традиционалних народних непријатеља, западних и исламистичких земаља.
Извор: Фонд стратешке културе
