Правда

Пише: Бранко Радун Имамо и прве кандидате: Николић, Дачић, Љајић и наравно Шешељ. Зашто су те „номинације” дошле много пре почетка праве председничке кампање није баш лако рашчивијати. Свако ту има свој интерес – неко да упути поруку Вучићу да има и њега на уму око формирања владе, неко да појача своју позицију, а неко попут Шешеља да помрси конце куму. Медијима је опет све то добро дошло као занимљива тема јер око формирања нове владе нема тако великих дилема осим оне – да ли ће Дачић у владу или у опозицију. Одлука је до Вучића и његове процене колико му је на унутрашњем или спољњем плану потребан СПС. Или, другачије речено, колику би штету могао имати уколико Дачић коначно оде и у опозицију. Како живимо на брдовитом Балкану, битно је како ће на кога у влади реаговати моћници у Вашингтону, Лондону, Бриселу, Берлину и Москви. Компликована је то рецептура. Зашто се поред реалне и значајне теме формирања нове Вучићеве Владе Србије (али и војвођанске власти) трчало пред руду и толика пажња дала „предизборима” то јест номинацијама за председничке изборе? Заиста јесте медијски интригантније кад Тома каже „да би се кандидовао, а можда се и предомисли” па Дачић понови своју стару најаву кандидатуре да би на крају Шешељ као шлаг на торти све то помало претворио у ријалити. Нисмо још чули битне ствари – кога ће на изборима подржати Вучић и кога ће „прозападна опозиција” истаћи као заједничког кандидата. Све заједно не делује да се у свему томе налази и суштина и позадина таквог медијског фокуса на још далеким председничким изборима. Читава атмосфера преурањеног „почетка председничке кампање” личи на покушај да се позицији председника додели већа улога но што је има у нашем политичком систему. Код нас, као што је познато, влада има доминантну улогу, а председник мало више од протоколарне (иако она може бити врло важна код формирања неке будуће владе). Дуализам односа снага у политици Србије јесте у томе да човек који је биран на изборима и који треба да добије два милиона гласова нема сразмерно томе и количину власти и моћи. Слична ситуација је и у другим источноевропским земљама – јак премијер и председник кога бирају грађани. То је као уграђена мина која може лако да се активира и доведе до нестабилности државе. Решење би било или да председник који се бира на директним изборима добије овлашћења као у председничким системима или, пак, да се као протоколарни шеф државе бира у скупштини како је то у канцеларским системима (у ЕУ монархијама немају ту бригу). Сетимо се бескрајног надгорњавања и реалних проблема у функционисању државе у времену „двовлашћа” Коштуница председник – Ђинђић премијер и Коштуница премијер – Тадић председник. Ко год би хтео да стабилизује систем требао би да реши ову потенцијално ризичну ситуацију. Она у неком периоду када имамо политичког лидера са јаком подршком попут тренутно Вучића и не долази до изражаја, али са другачим односима снага може бити извор нестабилности. Јасно је и да је због формирања владе у парламенту моћ код онога који контролише најјачу странку или коалицију. Тако су Милошевић и Тадић као председници имали ауторитет, али као председници најјаче странке у влади и реалну власт. Позиција председника без јаке странке иза себе не даје и реалну моћ. Тако је и моћ Томислава Николића сразмерна утицају који је имао на СНС током протеклих година. Но, како до сада није било политичке воље да се избалансира политички систем или већим овлашћењима председника или избором у парламенту, поставља се питање да ли је реч само о недовољној свести око овог проблема или пак о нечем другом. Многи су ловили у мутном, нарочито онда када смо имали проблем „два овна на брвну”, а пре свега тајкуни и странци. Очигледно је да моћнима одговара клацкалица јер тако могу лакше да подржавајући слабијег, стварају и одржавају нестабилност која њима одговара. Кроз причу о председничким изборима као и кроз друге „приче” видимо сучељавање два пола моћи у Србији – са једне стране Вучић, а са друге стране моћни странци који настоје да одржавају „клацкалицу” као механизам доминације. Извор: Политика