Правда

После успешног опоравка и реорганизације војске на Крфу, заједничка жеља савезника и српске владе била је што брже пребацивање војника на Солунски фронт. Савезницима су биле потребне додатне снаге које би јачањем притиска на Солунском фронту ослабиле немачке снаге на Западном фронту. Срби су, опет, нестрпљиво ишчекивали да се нађу што ближе својој земљи и да учествују у коначним биткама за њено ослобођење. Ратник Божидар Миладиновић сећао се дана када се вратио на Крф после лечења у Бизерти: "На Крф кад смо се, ојачани, вратили из Бизерте, гледао сам један дефиле наших војника. Нисам могао да поверујем да су то они који су се онако јадно, голи и боси, вукли кроз врлети и касније у прихватилиштима. Сад су то били прави војници, усправни, сигурног корака, блиставог оружја. Ту је била и наша војна музика. Музика! Ко је то могао да очекује, ко се томе надао кад се говорило да наша војска више не постоји, да је сломљена, уништена, да постоје само неки 'бедни остаци' који лутају без наде за спас. Ту сам први пут видео неке генерале: седели су у првом реду заједно са француским, грчким, енглеским и италијанским официрима. Тај моменат носим у срцу и никада нећу моћи да га заборавим. Вратила ми се вера у победу, у скори повратак у домовину. Тада сам помислио да је ова војска неуништива. Срце ми је заиграло од радости и сузе су ми наврле. Људи око мене били су раздрагани, весели, смејали су се. Неки су ме гледали с чуђењем: откуда да у овом тренутку, кад се мери снага и лепота ових младића, један њихов саборац плаче?! А ја сам плакао од радости, од онога што сам видео, био сам срећан, сигуран да више нико неће моћи да нас задржи кад кренемо у домовину." Укрцавање трупа почело је 13. априла 1916. и трајало је све до 21. маја 1916. године. Српске новине известиле су са испраћаја српских војника са Крфа: "Крфљани и Крфљанке маја 1916. године плакали су и благосиљали српске војнике: Кали ора, стратиоти сервико (У добар час, српски војници). Нека вас Бог поживи, добри Срби, и увек помогне вама и вашој војсци да се вратите својим кућама и породицама, које вас тако жељно очекују. И данас и увек ми ћемо се за вас молити Богу као једнаки хришћани са вама." Грчки новинар М. Ландис испратио је српску војску речима: "Идите, децо! Ето, тим изразом наши славни преци су се опраштали од своје јуначке деце кад би ови полазили у славу. И тај израз више него ма где, доликује да се један упути вама – племенита децо храбре и славне Србије. Идите, децо! Цео Крф вас обожава и прати на пут ка срећи ваше домовине!" После реорганизације српске војске на Крфу од новоформираних шест пешадијских дивизија (спојен је I и II позив) образоване су три армије од по две пешадијске дивизије. Коњичка дивизија и помоћне трупе изван армијског састава и даље су задржане под Врховном командом.
У састав Прве армије (на положају команданта од јануара до августа 1916. године налазио се пуковник Милош Васић, а затим војвода Живојин Мишић) ушле су Моравска и Вардарска; у Другу армију (командант војвода Степа Степановић) Шумадијска и Тимочка, а у Трећу армију (генерал Павле Јуришић Штурм) Дринска и Дунавска. У саставу српске војске на Халкидикију били су и Добровољачки одред (3.500 људи), Батаљон Срба добровољаца (1.500), Летећи одред војводе Бабунског (120).
На положају начелника штаба Врховне команде био је генерал Петар Бојовић, а врховни командант регент Александар Карађорђевић. У Солун је превезено 6.025 официра и 124.090 војника и подофицира. Превожење је обављено савезничким бродовима, обилажењем грчког копна до полуострва Халкидики. Ниједан брод није био потопљен. Уз опорављене војнике из Бизерте и Први комбиновани пук, 30. маја 1916. године српска војска је имала укупно 144.000 војника. На Крфу је, поред службеника који су радили у државној управи, остало око 800 официра и 8.000 болесника у болницама. Извор: РТС