Правда

Ово је вероватно била једна од најважнијих реченица у будућој историји Русије и остатку света пошто је означила крај мирних односа између Москве, Берлина, Лондона и Вашингтона, пише аналитичар Џон Хелмер.

Пошто је годишњица победе над Немачком у Европи недавно прошла, било би добро да се подсетимо како је до те победе дошло. Прво на шта помислите је вероватно слика маршала Георгија Жукова на белом коњу, али то није ни близу цела прича.

Рат који је почео пре две године се може упоредити са упорношћу маршала Жукова и његовим тактикама, али команда више није у рукама Жукова нити у рукама Стаљина, већ у рукама Ставке. Ако не знате шта је Ставка, сада је право време да одговоримо на то питање.

Прво треба да напоменемо да се руска стратегија, операције, мете и борбени концепти неће откривати у јавности. Концепт који је остао још из времена Жукова и Стаљина јесте да је напад најбоља одбрана. Стаљин је 5. маја 1941. године рекао: „Политика мира је добра ствар. До сада смо водили линију одбране, а сада када смо постали јачи, потребно је да са одбране пређемо на напад. Морамо нападати како би смо одбранили своју државу. Црвена армија је модерна војска, а модерна војска се користи за напад“.

Да би напад био успешан, информације обавештајних служби морају указивати на рањивост непријатеља.

Међутим, Стаљин је погрешио у томе што је игнорисао информације својих обавештајних служби да се Немачка спрема на напад и што није предузео мере за превентивно сузбијање напада. Шест недеља након свог говора, 22. јуна 1941. године, Совјетски Савез је задесила Операција Барбароса.

Када је Путин рекао да све има своју границу и да су је Западњаци прешли, он је признао да је управо схватио да је прошла његова Операција Барбароса. За сада још нико није окривљен за то што Русија није успела да предвиди и неутралише пуч владе САД у Кијеву 21.-22. фебруара 2014. године. Потез са Кримом је био класична одбрана нападом и била је ефикасно стратешко изненађење.

Три године пре тога, у марту 2011. године, тадашњи председник Дмитриј Медведев је такође имао Барбароса моменат. До тога је дошло након што је наредио руском представнику Савета безбедности Уједињених нација да прихвати зону без летења у Либији која је довела до рата САД и НАТО-а против Либије, убиства Моамера Гадафија и расељавања либијског становништва.

Медведев је тада рекао: „Нажалост, из развоја догађаја можемо видети да је дошло до правог војног деловања. То је нешто што није требало да се догоди… Русија није искористила своје право вета из простог разлога што нисам мислио да је резолуција погрешна. Штавише, сматрам да ова резолуција у великој мери осликава наше разумевање ситуације у Либији, мада не у потпуности. Зато смо одлучили да не искористимо право вета. Последице такве одлуке су очигледне. Било би погрешно сада рећи да нисмо знали шта радимо. Била је то свесна одлука“.

Медведев је могао рећи да Либија није од значаја за руску одбрану, мада то није урадио. Могао је поменути да се Русија противи иностраним интервенцијама у унутрашње послове других држава. Уместо тога, он је прогласио почетак Операције Кибицер у којој ће Русија гледати иза рамена других сила и не радити ништа.

Уколико проучите папире маршала Жукова, његове биографије, совјетске архиве итд., пронаћи ћете мноштво инетересантних информација, али нигде нећет наћи информације о томе како се он припремао за одређене ситуације, шта је урадио са извештајима обавештајних служби и како је доносио своје одлуке. Укратко, не можемо знати на који начин је Жуков размишљао, већ само оно што је желео да мислимо о његовом деловању.

Неки укупан закључак је да се Жуков водио техником „разуми непријатеља и изненади га“. Изгледа да смо видели примену ове технике у Сирији, али и у пар наврата у украјинској кризи која није ишла по плану Нуландове, па чак и у Осетији 2008. године.

Дакле, Жуков очигледно има свог наследника.

Да се вратимо на неодговорено питање. Колектив познат као Ставка је почео с радом у 19. веку након састанка генерала, команданата и саветника руске војске. Током Другог светског рата, Ставка је била група од 10-20 људи којој је Стаљин највише веровао. Био је то финални штаб који је добијао све информације, процењивао ситуације, развијао стратегије, наређивао операције, координирао снаге итд.

Данас се та Ставка назива Савет безбедности и заседа у просеку сваке недеље на челу са министром одбране, али без војних официра.

Уколико је стратегија команда која игра на изненађење, упошљавање потребних снага зна бити веома скупо. Један начин да се фактор изненађења задржи, а да се трошкови смање јесте да се непријатељу да до знања које границе не сме прећи и након којих ће бити последица без даљег упозоравања.

Пар дана након Путиновог говора, аналитичар Евгениј Крутиков је објаснио које границе САД и НАТО не би требало да пређу, а које укључују Грузију, Украјину, Финску и Шведску. Он је такође навео да се непријатељски потези Литваније и Пољске по питању Калињинграда и навигације у Балтику неће толерисати.

Крутиков није заборавио ни Арктик, на који су САД и НАТО давно бацили око, али ни Сирију, где се сада већ навелико воде озбиљни окршаји у којима учествују и НАТО државе попут Турске. Такође постоји могућност да ће САД и Турци покушати да оформе НАТО базу на северном Кипру како би проширили фронт.

Крутиков је рекао да се границе нису померале и да постоји тенденција ка ремећењу равнотеже моћи у Европи.

Оно што Ставку разликује од Жукова јесте чињеница да то није једна особа која поседује известан каприц, већ група људи чији су чланови анонимни.

Крутиков је закључио да се границе данас повремено померају како не би дошло до последица. На пример, у случају Сирије је Асад на почетку био неприхватљив, а сада Запад и САД кажу да постоји сценарио у ком он може да остане.

Можда је тако најбоље, иначе би се ратовало сваки пут када би неко прешао границу. Извор: webtribune.rs