Пише: Душан Пророковић Живот је и рад, и култура, и уметност, и доколица, и спорт. А све те области не би смеле директно зависити од политике. Није све у политици. Између политике и других области живота мора постојати повратна спрега, која треба да послужи да се политика коригује. Али дођу времена када се то промени. Па се послови добијају или забрањају због (спољно)политичких опредељења, политизују се наука и спорт, а култура и (моралне) вредности у целој тој гужви некако загубе, нестану.
Читаоци ће, претпостављам, одмах помислити да пишем о Србији. Дало би се на ову тему пуно тога рећи и о стању у нашој земљи, али је ова карактеристика сада већ уочљива свуда, то је глобални феномен, посебно приметан у међународним односима. Цео свет је у кризи, па је и у "светским пословима" све постало политика.
Тако се, на пример, по први пут у историји десило да олимпијска бакља буде накратко угашена током ношења ка Пекингу. Било је то у Паризу 2008, када је око 3.000 "протибетанских демонстраната" решило да прекине церемонију. Демонстранти се, како се одмах могло наслутити, нису скупили спонтано, нити је неколико месеци раније "спонтано" покушано извођење обојене револуције на Тибету.
Слична матрица, као против Кинеза током одржавања летње Олимпијаде у Пекингу, употребљена је против Руса, током организовања Зимских игара у Сочију 2014. Пријем државолике творевине косовскометохијских Албанаца у УЕФА је још један овакав пример. Спорт је почео да се повлачи пред политиком, или се користи као пуки инструмент за остваривање одређених политичких циљева.
У свему се отишло толико далеко да је исполитизована и "Евровизија". Истина, гласање је на овом фестивалу увек било интересантно и добар део публике je само због тога и прати такмичење. Ако добро памтим, током осамдесетих се дешавало да ми и Турци доделимо једни другима максималан број бодова. Ипак, у поређењу с данашњом ситуацијом, то је била наивна игра и ситан преступ којем смо прибегавали да бисмо узели који бод више.
Не ради се, сада, само о томе да је гласање било (полу)дириговано, па Руси нису добили ниједан поен од жирија комшијских држава (изузимајући Белорусију), већ и о победничкој песми из Украјине. У њој се описује страдање кримских Татара током прогона 1944. Прогонитељ је Стаљин, што је у западном делу света синоним за Русију. Певачица је већ објаснила да се "наравно ради и о 2014", алудирајући на референдум на Криму и његово враћање у састав Русије. Руски политичар Виталиј Милонов већ је предложио да руски одговор на ову провокацију буде слање војног хора и оркестра на следећу "Евровизију" која ће се одржати у Украјини.
Међутим, осим политичко-пропагандног рата против Русије, проблематично је то што се и овим путем покушава послати порука о "историјској истини", која се у низу западних држава већ дуго времена промовише. Према тој тези - руска политика је злочиначка, што се објашњава и дешавањима из 1944. године и Стаљиновим потезима који се могу поредити само са Хитлеровом политиком.
Истина, многе Стаљинове одлуке су за осуду. Али се превиђа и да су кримски Татари били сарадници окупатора, те да историја обухвата и дешавања на Криму од 1941. Исто тако, 1944-'45. су уследила и савезничка бомбардовања Немачке, у којима је убијено око 600.000 цивила, од тога преко 80.000 деце, а стотине градова су сравњени са земљом. Хамбург и Дрезден су најгоре прошли. Па сада, ако се прави паралела са Стаљином из 1944, онда би се могло рећи да је и савезничка политика злочиначка. Бацање нуклеарних бомби на Јапан не треба посебно апострофирати.
Не може се "истина" сагледавати из једног угла. Нити треба политизовати све области живота да би се наметала прича о "историјској истини". Нажалост, ствари су отишле у другом смеру и све што се дешавало око "Евровизије" је само увод у још већу и ширу политизацију свега и свачега. Типујем да ће нова акција сличног карактера бити везана за одржавање фудбалског светског првенства у Русији 2018. Извор: Центар за стратешке алтернативе/ Вечерње новости
