Пише: Борис МалагурскиММФ ову чињеницу није навео као критику политике довођења страних инвестиција, већ ју је оправдао тезом: "Да нема страних инвестиција, те земље би вероватно биле још сиромашније". Порука ММФ-а је јасна: Ако желите да странци инвестирају, ослабите државне институције. Хвалоспеви политичара о страним инвестицијама које слушамо од тада до данас никада не спомињу шта они, заправо, значе за државу: Урушавање и ограничавање моћи домаћих институција ради 'визионарског' државног циља да наша земља не буде још сиромашнија.

Сиромашни остају сиромашни, а на то иде и камата

Можда би визија да ће сиромашни засигурно остати сиромашни била прецизнија, ако узмемо у обзир да готово све владе Србије од 2001. јефтину радну снагу у Србији наводе као једну од главних предности за стране инвеститоре. Поставља се питање: Због чега је мит о користи од страних инвеститора толико уверљив ако су урушене институције и јефтина радна снага основни мамац за њихово привлачење? Пардон, то је само први од многих мамаца. Предраг Митровић, стални судски вештак Виших судова Републике Србије за економско-финансијску област, измерио је колико је укупно издвојено средстава за подстицање равномерног регионалног развоја, пословања привредних субјеката, конкурентности и ликвидности привреде и повећања запослености у Србији од 2009. до 2015. године. "Више од 18 милијарди евра", наводи Митровић и додаје да су та средства "добрим делом потрошена на субвенције страним инвеститорима". У периоду од 2009. до 2012. године, у време владе Мирка Цветковића 9,8 милијарди евра подстицајних средстава није било довољно да покрене привредну активност и повећање запослености у Србији. Штавише, дошло је до смањења укупног броја привредних друштава за 2,6% и броја запослених за 6,2%, као и повећања броја привредних друштава која у Србији послују са губитком (за 3,3%) и повећања броја неликвидних привредних друштава за чак 14,6%. У периоду од 2012. до 2015. године, влада Александра Вучића на исти начин и по истом моделу троши још 986.791.123.000 динара или 8,22 милијарде евра и исказује исте негативне ефекте у остваривању кључних циљева развоја Србије, наводи Митровић.

Динкићев експеримент

Овај експеримент је започео Млађан Динкић, који је спроводио тржишну фундаменталистичку политику привлачења страних инвеститора по сваку цену, иако је доказано да стране инвестиције не помажу раст економије, по најутицајнијим студијама Хадада и Херисона из 1993. године и Аиткона и Херисона из 1999. године. Уместо да извуче поуке из ових студија, Динкић је одлучио да крчи терен за инвеститоре. Пример за то је обућарска индустрија у Врању – девастирана током деведесетих када је пропала чувена Коштана, али обновљена почетком двехиљадитих, када су се домаћи предузетници организовали и, уз скромну подршку државе, покренули нове фабрике и оживели производњу обуће – која је цветала, све док Динкић није дошао на бриљантну идеју да доведе италијанску фирму Геокс.

Неки ће рећи: "Мало здраве конкуренције не може да шкоди", али док су домаће фирме од СИЕПА-е, Агенције за промоцију извоза и страних улагања, добијале око 2.800 долара по радном месту, Геокс је добио преко 12.400 долара по радном месту. Уз то и бесплатно земљиште, бесплатне прикључке за струју и воду и још безброј других погодности које осим Геокса добијају и многи други страни инвеститори. Тако држава не само да је субвенцијама покрила добар део трошкова страном инвеститору, већ му је погазила конкуренцију у виду домаћих привредника. Спровођење неолибералног Вашингтонског консензуса, економске политике стабилизације, либерализације и приватизације, Динкић је, међутим, правдао његовом популарношћу. "Цела Европа га је спроводила док је он био актуелан током деведесетих и почетком двехиљадитих", рекао ми је 2012. године у интервјуу за филм Тежина ланаца 2 и додао да "не можете исту економску политику да спроводите целог живота, јер онда сте будала". Занимљива дефиниција речи 'будала' од човека који, уместо да је помагао домаћој производњи, не само да је субвенцијамама покривао добар део трошкова страним инвеститорима, већ је за њихову душу немилосрдно газио конкуренцију у виду успешних домаћих привредника. Но, кад је и Динкић схватио да је та мода у целом свету прошла, поставља се питање због чега се у Србији и даље пропагира мит о страним инвеститорима као спаситељима домаће привреде. Митровић наводи да се новац за субвенције прибавља "продајом (приватизацијом) друштвених предузећа и легалним задуживањем код искључиво страних кредитора, док се из Србије нелегалним каналима износе милијарде евра". Та истраживања поткрепљује и вашингтонска непрофитна организација 'Глобал фајненшел интегрити', према којој је "од 2002. до 2013. године из Србије изнето 53,708 милијарди долара или близу 4,476 милијарди долара годишње".

Држава пропада, ко профитира?

Логично је да страни инвеститори праве профит тамо где послују, али овде се не ради само о томе. Ако узмемо у обзир да је, по многима, најуспешнија страна инвестиција – куповина аутомобилске индустрије у Крагујевцу од стране Фиата – 2013. године довела до извоза 117.000 возила вредних 1,5 милијарди евра, а да је Србија, која има 33% власничког удела фабрике Фиат у Крагујевцу, остварила нето добит од само 9,7 милиона евра, тј. да би након уложених 400 милиона евра у фабрику од стране Србије овим темпом требало преко 120 година да се врате уложена средстава, учешће државе у привлачењу инвеститора се своди на финансирање њиховог профита. Шта имају политичари од свега тога? За омогућивање многим страним инвеститорима да перу новац у Србији и износе огромне количине новца из ње, политичари од њих вероватно добијају разне погодности (забележено је да је један премијер Србије током свог мандата примио 150 поклона од представника страних држава и компанија), а сигурно добијају драгоцене политичке поене, јер, нажалост, неким грађанима је за нијансу већа плата (спонзорисана од стране државе) и гламур страних речи и назива светских брендова било довољно за многе да прогласе Динкића и све који се сликају поред њега за економске магове. Када политичарима задуженим за заштиту имиџа страних инвеститора у очима јавности промакне неки немилосрдан напад на мит који су створили, није необично да у одбрану мита прискочи и држава из које потиче инвеститор. Рецимо, представник амбасаде Јужне Кореје се није либио да изврши директан притисак на један медиј са националном покривеношћу када је, заједно са представником фабрике Јура, на састанку на Хепи телевизији запретио озбиљним контрамерама због епизоде моје ауторске емисије Револуција која се бавила Јуром, емитована почетком јула 2014. године. "Неће бити репризе, скини емисију са јутјуба" – био је сиже закључка тих разговора који ми је пренет. Наравно, емисија је и даље на јутјубу, јер сам одбио да учествујем у њиховој цензури. Наш злочин је био тај што смо дирнули у 'свету краву' српске економске политике и дозволили двојици радника Јуре да проговоре о кршењу права на синдикално организовање и о условима рада у тој фабрици, од претњи трудницама до забрањивању одласка у тоалет. Због залагања за права радника у јужнокорејској фабрици у Србији, угрозили смо националне интересе Јужне Кореје, па су радници који су проговорили у емисији експресно добили отказ, а изостанак било какве реакције наших државних органа на кршење Уставом гарантованих права открио је политику Србије по рецепту ММФ-а. Страх од паковања кофера инвеститора био је и остао већи од страха да ће српски радник морати да носи пелене на радном месту. Срећом, има оних који се не боје у Србији. Тако је Предраг Митровић истрпео тужбу која је против њега поднела фирма Џинси из Лесковца због оптужби на рачун те фирме током једне конференције за штампу 2013. године.

Ко штити грађане од страних инвеститора

"Изнео сам прву јавну критику пословања страних инвеститора у Србији засновану на анализи података Агенције за привредне регистре и говорио о условима рада и нељудском опхођењу страних газди према обесправљеним радницима", наводи Митровић и додаје да "нажалост, и поред опомене пред отказ на послу, изнетих вештачења и доказа у судском спору, као и ослобађајуће пресуде, нико никада од државних органиа није то што је изнето искористио ради заштите интереса државе". Баш чудно. Као да држава треба да штити наше грађане од страних држава и групација које их угрожавају. Нисмо ли зато и војску десетковали? Јасно је да су урушавање институција, промоција јефтине радне снаге, давање субвенција, бесплатних земљишта и прикључака странцима, уништавање домаће конкуренције, гледање кроз прсте око нелегалног извлачења новца из земље и кршења права радника рецепт за профит страних инвеститора, али није ли циљ да и Србија извуче ту неку корист? Финска је од 1930. до 1980. године сваку компанију која је имала више од 20% удела у власништву странаца класификовала као 'опасну компанију'. Опасну по интересе Финске и њених грађана, наравно.

У 19. веку, САД су стриктно ограничавале стране инвестиције у банкарству, шпедицији, рударству и шумарству, а Јапан и Кореја су забрањивале стране инвестиције у производњи. Данас би их ММФ карактерисао као "непријатеље слободног тржишта", али њихове мере су упалиле – све те државе су данас богате. У истраживачкој студији 'Фори капитал енд економик гроут', аутора Прасада, Рајана и Субраманиана из 2007. године, прецизно се доказује да "земље у развоју које су се ослањале мање на страни капитал, имале су бржи економски раст". Логично је да се грађани неће бавити стручним анализама овог типа, али је дужност домаћих економиста и политичара да сагледају чињенице и престану са кобном праксом потчињавања државних интереса себичним, деструктивним и понекад морбидним захтевима страних инвеститора. У супротном, од ионако урушених државних институција ће остати само љуштура, економија ће наставити да стагнира, демократски систем ће до краја да се обрне наопачке тако да грађани служе интересима политичара, а радничка права ће се спустити на ниво пре победа радничких покрета у 18. и 19. веку.

Извор: ekspres.net