Правда

Пише: Тед Гален Карпентер У првом примеру тога ради се о посети министра одбране Ештона Картера Индији средином априла и потписивању билатералног уговора о сарадњи у домену војне логистике. Други је Обамин управо завршени пут у Вијетнам и најављено укидање дугогодишњег ембарга на извоз оружја тој земљи. Као и обично, амерички званичници инсистирају да промена политике према Ханоју ни на који начин није усмерена против кинеских интереса. Али на такве изјаве могу насести само лаковерни људи, посебно кад се сагледа шири контекст и чињеница да амерички ратни бродови демонстрирају „слободу навигације“ патролирањем у Јужном кинеском мору, отворено подсећајући Пекинг на америчке безбедносне обавезе према Филипинима, које произилазе из билатералног војног споразума. У том мешовитом приступу америчке политике према Кини обуздавање је прешло пут од монтаже одређених неопходних компоненти, које би касније, у случају потребе, биле активиране (прва брзина), до иницирања њихове активације (друга брзина). Вероватно ће убудуће још више пажње бити посвећено Кини као озбиљном стратешком конкуренту, ако не и отвореном непријатељу. Али било каква политика обуздавања ће се готово сигурно показати безнадежно тешком за провођење. Упркос повременој запаљивој реторици коју чујемо од Доналда Трампа и неких кинеских јастребова, билатералне економске везе остају врло обимне и суштински важне. Кина је други највећи амерички трговински парнтер. Године 2015. САД су извезле 116 милијарди долара робе у Кину, а увезле 482 милијарде. Кварење ових односа било би изузетно скупо и болно за обе земље. То наглашава кључни разлог због којег би оживљавање било какве политике која макар и издалека подсећа на хладноратвоску еру обуздавања – које је функционисало против Совјетског Савеза – представљало безнадежан подухват. Америчке економске везе са СССР су биле зенемарљиве, тако да заузимање тврдог приступа у односима са Москвом није изискивало посебну жртву. Када се узму у обзир економски односи са Кином, јасно је да ствари данас не стоје тако. Ту је такође и питање могућности склапања поузданог савеза против Пекинга. Провођење политике обуздавања против Совјетског Савеза током Хладног рата било је изводљиво јер – барем током кључне формативне фазе – ни САД ни њихови кључни савезници нису имали много политичких или културних веза са Москвом. Стога је цена заобилажења Совјета била минимална. То дефинитивно није случај са Кином. Већина источноазијских земаља, укључујући блиске америчке савезнике Јапан и Јужну Кореју, већ имају дубоке економске везе са Пекингом. Штавише, Кина је највећи трговински партнер Јапана – петина укупног јапанског трговинског биланса отпада на Кину. Овим земљама не би било лако да све то ризикују због отворене подршке америчком курсу конфронтације, срачунатом на обуздавање Пекинга. Токио несумњиво има сопствене бриге поводом кинеског понашања у Источном кинеском мору (и генерално поводом кинеских амбиција), али би и даље био невољан регрут у непријатељској политици обуздавања. Заиста, чак је и стратегија обуздавања Совјетског Савеза, како је време одмицало, била све теже одржива за америчке лидере. То се посебно односи на ране 70-те, кад је Западна Немачка политиком према истоку (Ostpolitik) настојала да изгради боље односе са комунистичком Источном Немачком а индиректно и са Москвом и остатком совјетског блока. Побољшањем веза између демократске Европе и СССР почела је да опада подршка америчком тврдом приступу. То је постало очигледно у 80-тим, када су амерички лидери настојали да убеде европске савезнике да одбију предлог гасовода од Совјетског Савеза до Западне Европе, плашећи се да ће то Москви дати сувише висок капацитет за политичке уцене. На опште незадовољство Вашингтона, европски савезници су одбили тај савет. Ако САД настоје да мобилишу регионалну подршку политици обуздавања Кине, од самог почетка ће морати да раде у окружењу још мање повољном од оног у којем су деловале против Совјетског Савеза 80-тих. Вашингтонску политику би подржао веома мали број земаља, попут Филипина, који су већ у екстремно лошим односима са Пекингом. Са друге стране, веће силе би вероватно чекале да виде какву корист могу да извуку из повезивања са Вашингтоном, без давања чврстих обећања којима би антагонизовале односе са Кином и тако подриле веома важне везе са том земљом. Постоји још један кључни разлог због чега би отворена политика обуздавања Кине била лош избор за САД. Неколико проблематичних глобалних или регионалних питања ће бити тешко решиво без знатног доприноса и сарадње кинеске стране. Готово је немогуће, на пример, замислити напредак у решавању тешког и сложеног питања севернокорејског нуклеарног оружја и балистичких ракетних програма без озбиљног учешћа Кине. САД би требало да спусте, а не да подижу ниво конфронтације са Кином. То такође значи поновно поштовање концепта сфера утицаја. У настојању да одрже амерички примат у Источној Азији и западном Пацифику, лидери САД се шепуре у Јужном Кинеском мору и другим регионима који природно много више значе Кини него Америци. Таква политика ће вероватно резултовати или понижавајућим повлачењем САД или катастрофалним војним сукобом. Стратегија обуздавања представља свесно избегавање те ралности које је осуђено на пропаст. Извор: standard.rs/The National Interest