Правда

Пише: Жељко Цвијановић Уосталом, Вучићева и Путинова изјава, колико год слојевите, нису биле забавне колико саопштење подвесног „ја“ западних амбасадора – ентитета познатог као Јелена Милић. Дакле шта Вучић уопште има да се виђа са Путином, па још тајно, па још усред разговора о влади. Он са Путином, А Воланд га је цео дан чекао на клупи код Патријаршијског рибњака. Е сад, наше русофобе и наше русофиле (бар већину њих) безнадежно спаја једна ствар: и једни други о Русији говоре често и глупо. Први се убише да објасне Вучићу да Путин не ваља и да само питање дана кад ће под санкцијама остати без пара и кавијара. Кад им не пође за руком са Вучићем, тад се жале Америма и на Вучића и на Путина („деведесете су пред вратима, драги Скоте“). Русофили, пак, посебно они које узгаја генерал Петреус на N1, уверени су да би за само пет минута насамо са Путином разјаснили они њему ко је Вучић, и толико су се уживели у тих триста секунди фантазије да нису презали ни од најбеднијег фалсификовања Путинове изјаве са састанка у Москви. Наравно, представе наше политичке јавности о спољној политици углавном су наивне, па се тако у српским медијима нашироко поименице разглабало о томе кога све Путин жели да види у српској влади, док је, рекло би се по писању штампе, за Бајатовићево место у Србијагасу спреман и да убије. Наравно да Руси, као и сви остали, имају своје људе које желе да виде на утицајним местима, али, да се Путин свих ових година тако предано бавио састављањем српске владе, ефендија Ел Багдади и генерал Бридлов би одавно већ ширили чадоре у Подмосковљу. Какав је је дакле Вучић тако изненадан посао имао у Кремљу, а да нису могли да га обаве амбасадори или изасланици који би дошли било у Београд било у Москву. Једноставно: шта би друго, радило се о нечем што је Вучићу могао да каже само Путин и што је Путину могао да каже само Вучић. Шта је то? Идемо редом. Прво, свака влада од 2012. у којој су учествовали напредњаци и социјалисти, више друга него прва, почивала је на некој врсти баланса интереса на линији САД-ЕУ-Русија. Тога раније углавном није било, али било би неправедно Вучићу и Дачићу приписати веће заслуге за то него логици међународних догађаја, која је Русију последњих година вратила на светску сцену. Тај баланс је на неки начин визуелизован и овај пут на Вучићевој првој конференцији за штампу у својству мандатара, када је десно од њега стајао русољуб Селаковић а лево натољупка Михајловић. Реч је, дакле, о једноставном балансу интереса. Не би ме чудило да је Вучић пре Москве летео и у неке друге престонице, с том разликом што то овај пут није било објављено, исто као што није било ни кад је летео у Москву после избора 2014. Зато је добро питање зашто је овај пут било објављено? И овај одговор чини се једноставним: Русија више нема потребу ни да крије своје интересе ни своје присуство на овом делу Балкана. Зато – кад Путин каже да се нада како ће у будућој влади „достојно место заузети људи који ће обратити озбиљну пажњу на развој наших међудржавних односа“ – то није порука за Вучића, јер он је ту поруку и примио и прихватио и 2012. и 2014. године. Није ни подсећање, јер то су могли да обаве Чепурин, Бабаков или неки трећи московски гласник. Ради се о томе да је то била порука упућена свету, која, пропуштена кроз дипломатски шифрарник гласи: Русија није светска сила само на Блиском истоку него и на Балкану, где има своје интересе, где је присутна и то више нема ни намеру ни потребу да крије. Тачка. Ако је то била порука, онда ће ипак испасти да Путин и Вучић нису разговарали о гаскому Бајатовићу и НАТО наредникињи Милић, него о нечем много већем. Уосталом, постоји ли на свету још једно место попут Путиновог кремаљског кабинета где се на тако високом нивоу укрштају информације и геополитичка визија, има ли места на коме ће Вучић моћи боље да се упути у то шта га чека у следећој години и које све опасности прете и њему и Србији? Постоји ли тренутак кад ће то пажљивије саслушати од овог, кад се опасно близу Србима приноси запаљени пламен са две стране – из Македоније и Босне? Постоји ли ико ко ће Вучићу боље од Путина да објасни докле је у таквој ситуацији спремна да иде Русија; постији ли неко ко ће Путину са више веродостојности од Вучића да каже колико у томе може да изнесе Србија? Не, наравно. Ето зашто су се видели и зашто је саопштење наредникиње Милић доживело нервни слом, само да га не би доживели наши драги амбасадори. Наравно, неће после тог састанка српска влада бити напуњена искључиво русофилима нити ће је преплавити натољупци. Али то не значи ни да је остало све исто. Није, догодила се једна значајна промена – променила са природа српског страха. Наиме, одавно се на овим страницама писало о томе како је српска политичка класа безнадежно окована страхом од Америке после убиства Зорана Ђинђића а српски народ исто то после НАТО агресије 1999. године. Тај страх народ је водио у неку врсту „прагматичне обамрлости“ да је сваки пут после 2000. гласао за оног ко би му понудио баланс саздан од максимума патриотизма и минимума ризика од могуће одмазде за то. Коштуници је окренуо леђа кад су га убедили да је у његовом отпору на Косову и Метохији превше ризика; Тадићу кад је схватио да је ту премало патриотизма. Истовремено, паралишући страх од Американаца у нашој политичкој класи временом се претварао у страхопоштовање и дивљење жртве према непоправљивом силеџији. У међувремену – говорим о последње три године – догађаји су породили разумевање да Амери јесу опасни, али да свет данас, много више него пре 15 година, не прати њихове нацрте. Породили су и разумевање да се рађа свет који може да се успешно супротстави тој култури спектакла и масакра. Кључно је, међутим, то што се, најпре у народу а потом и у деловима политичке класе, рађа разумевање да се паљење Централног Балкана, које је у току, догађа без обзира на понашање Србије, да се већ сутра могу наћи у катастрофи којој нису нимало допринели, ни непосредно ни посредно. Елем, Америка неће показати милост; а Русију, која је далеко, Централном Балкану ће приближити, са једне стране, раст њеног утицаја, а са друге, ескалација регионалне кризе. Све те три ствари се догађају. Шта су оне произвеле? Не, страх Срба – и народа и политичке класе – од Американаца данас није нимало мањи него пре десет година, али то више није наш највећи страх. Највећи страх данашње Србије је да јој Русија не окрене леђа, још горе, да сама не учини нешто што би до тога довело, и то је та фундаментална промена, то је та разлика која ће, пре него што мислимо, произвести политички квалитет. Та промена у народу је данас толико дубока да су на изборима странке које су неговале проруски дискурс или се ослањале на подршку Москве освојиле готово три четвртине гласова. Да се притом цела политичка класа сопственом крвљу заклела на верност у Ленглију, пред чињенициом о три четвртине проруских гласова, на мало су се заклели. Ето о чему су у Москви разговарали Путин и Вучић. О новом највећем српском страху. Извор: standard.rs