Правда

Током целог рата, од 1992. године па надаље, генерал Ратко Младић састајао се с хрватским генералима, договарао прекиде ватре, испоруке оружја и нафте и заједничку борбу против Бошњака. Део дневника Ратка Младића објавило је Хашко тужилаштво како би га користило као доказ против Јадранка Прлића, Слободана Праљка и осталих челника Херцег-Босне којима се суди у Хагу, објавио је загребачки "Јутарњи лист", не позивајући се на извор.

У тексту се трвди да је генерал Младић у свом дневнику оставио белешке са сусрета с Праљком, Прлићем, Антом Росом, Миливојем Петковићем и другима, већином у мађарском Печују или Њивицама у Црној Гори.

На једном од састанака у фебруару 1994. учествовао је хрватски министар финансија Јозо Мартиновић. Он је био министар финансија у Влади Фрање Грегурића од августа 1992. Преко Јозе Мартиновића ишло је финансирање Херцег-Босне и након што је у августу 1992. из Владе прешао у Привредну банку. Уз Гојка Шушка и Хрвоја Шаринића он је био потписник рачуна у Аустрији и члан Управног одбора РХ Алан преко којег је куповано оруже.

Финансијски најтежи састанак био је онај од 8. јула 1993. с Миливојем Петковићем у Њивицама, у време сукоба Хрвата и Бошњака. Петковић је до краја јула 1993. био начелник Главног стаба ХВО-а, а тада га је заменио Праљак. Младић је забележио да су у замену за оружје и "учињене услуге" положене 1.191.246 тадашњих немачких марака и две цистерне дизела.

Договорено је да Хрвати 8.092.032 марке плате у року од недељу дана. Сав тај новац дошао је, наравно, из Хрватске, јер се у то време ХВО финансирало директно из Загреба. Први састанак који је Хашко тужилаштво издвојило је онај од 5. септембра 1992, кад се Младић у Печују нашао с делегацијом Хрватске и Херцег-Босне.

Као представник Хрватске био је Слободан Праљак, који је од јуна 1992. до јула 1993. био помоћник Гојка Шушка. У јулу 1993. постаје заповедник ХВО-а. Праљак од Младића тражи да српске снаге прекину да гранатирају Славонски Брод. Хрвати из Јајца Србима ће дати струју, а они ће им заузврат пустити воду. Праљак (ако је веровати дневничким белешкама) предлаже Младићу обуставу сукоба.

Објашњава му да Хрватима није у интересу рат са Србима, рат ће престати договором Хрвата и Срба, а права опасност су Муслимани. "Наш циљ је Бановина из 1939., ако то не постигнемо, настављамо рат" записао је Младић Праљкове речи.

Он уверава Младића да је споразум Туђмана и Изетбеговића само формалан, донесен на инсистирање Американаца, како би се додворили исламском свету. Последња белешка с тог сусрета су Праљкове речи: "Треба иселити Хрвате из Војводине".

На другом састанку, након пада Посавине 26. септрембра 1992., Праљак каже: "На добром смо путу да присилимо Алију да подели Босну. Ми ћемо натерати Алију да седне за сто с Бобаном и Караџићем. Интерес нам је да Муслимани добију свој кантон да би имали где да се одселе". На том је састанку договорено да се одржи састанак Јанка Бобетка и Божидара Вучуревића о линији ХВ-а код Требиња.

Идуће године, у јулу 1993., кад је већ буктио сукоб с Муслиманима, Младић је био на састанку код Милошевића у Београду. Милошевић му говори да не би требали давати превелику подршку Хрватима. На састанку је и Караџић, који каже да требају помоћи Хрватима да би се присилили Муслимани на поделу Босне.

Ипак, Караџић упозорава да, ако Хрвати нападну РСК, Срби из БиХ морају послати два корпуса да помогну Мартићу. Милошевић тумачи: "Не бих ја ишао на пресецање Муслимана на две аутономије. Ми смо их нудили Хрватима, а Туђман је рекао узмите их ви". Извор: Јутарњи лист