Легенда
Устаљена верзија чувеног мита каже да је Артур био ванбрачно дете великог британског владара, Утера Пендрагона и Игрене, супруге корнволског војводе. Већ сам преступ из кога је зачет, Артуру је дао посебну енергију, сакралног карактера. У стилу приповести о Ромулу и Рему, Утеров чаробњак, Мерлин је Артура послао на село, где је био одгајан у тајности, до своје петнаесте године.
Након Утерове смрти, Британију је погодило безвлашће које је трајало све до тренутка када је мудри Мерлин одлучио да је дошло време да Артур наследи круну. Сама епизода Артуровог ступања на трон, једна је од најпознатијих у оквиру читавог циклуса легендарних приповести. Мерлин је приредио надметање у вађењу чувеног мача Екскалибур из камена, а награда је била сама краљевска круна. Једини човек коме је ово пошло за руком, био је сам Артур који је тако постао нови краљ Британаца.
Млади краљ је ујединио своју земљу и вратио јој благостање. Међутим, након што се заљубио у Гиневру, „најлепшу у целој Британији“, и пожелео да је ожени, Мерлин му је предсказао личну трагедију. Гиневра, иако пуна врлина, не успева да му роди наследника, а поред тога се и заљубљује у његовог најбољег витеза, Ланселота, чиме изазива Артурову несрећу.
У току владавине, Артур је, заједно са својим верним витезовима „Округлог стола“, водио борбе против германских племена, пре свега Саксонаца, али и против Ираца, Пикта па и самих Римљана.
Артур је у борбама увек носио мач Екскалибур који је, као и копље Рон највероватније доспео са митског острва Авалон. Артура је у бојевима красио и златни шлем у облику змаја и плашт Прајдвен са извезеним ликом девице Марије.
У борбама са Луцијем Имбријем, римским императором, Артур је успео да га потпуно савлада и да угрози чак и сам Рим. У потпуном успеху га је спречила побуна нећака и архинепријатеља, Мордреда, који је подигао буну у Британији и заробио саму Гиневру.
У одсудној борби коју је водио против Мордреда, Артур је успео да победи, али је и сам смртно рањен. Након тога, он је отишао на острво Авалон, „други свет“ или „острво јабука“ где му негу пружа Моргана, највероватније његова сестра. На самом крају класичне верзије мита, исказује се уверење да Артур није мртав и да ће се једног дана вратити са Авалона и поново успоставити своје царство.
Историја
Мањак веродостојних материјалних и писаних извора везаних за приповести о Артуру и витезовима Округлог стола, могао би навести на мисао да историјски Артур није ни постојао. Ипак, распрострањеност и укорењеност артуријанских легенди у европској култури захтевају посебну опрезност од историчара који се баве овим питањем. У зависности од тога какав став историчари имају према самом усменом предању, његовом значају и улози, формирају се различити, некад чак потпуно супротни одговори на питање да ли су артуријанске легенде засноване на истини.
Поједини историчари и данас поричу постојање краља Артура, док ови други истичу његову огромну улогу у британској историји VI века. Истина се, као и обично, највероватније налази негде између па је данас најприхваћеније оно становиште које говори у корист постојања Артура, али тек као војсковође или локалног господара неке од разједињених области које су насељавала келтска племена- Брити. Постоји чак и извесна могућност да је овај обласни господар успешно ратовао против саксонских завојевача на Бадон хилу, па чак и привремено ујединио келтске, британске територије под својом влашћу.
Уколико ова теза одговара историјској истини, то би увелико објаснило и узроке самог настанка мита и славу коју је Артур доживео у наредним генерацијама. Без обзира на то шта је Артур заправо био и да ли се заиста тако звао, његови војнички подвизи утицали су на келтска племена Британије да га схвате као хероја и заштитника од спољне опасности.
Борећи се против омражених Саксонаца који су претходно започели постепену инвазију на Острво, Артур је постао симбол келтске борбе за опстанак коме ће каснија народна, усмена традиција приписати многе легендарне врлине и поставити га у средиште сопствене митологије.
Снага ове митске приповести, утицаће касније, не само на келтски свет већ и на читаву средњевековну европску културу која ће у њих утиснути нове, сопствене културне обрасце и формирати једну од највредијих тематских области европске епике, Бретонску тематску област, са бројним легендама о самом краљу Артуру, витезовима Округлог стола, Светом гралу, Мерлину, Камелоту и Авалону итд.
Извор: Nationalgeographic.rs
