Правда

Пише: Иван Ристић Изборни процес је стицајем околности у први план пласирао теме које се тичу ширих интегративних процеса и општих друштвених питања, што је у потпуности разумљиво. Међутим, важна питања попут економије су потиснута у други план. Економија је тема која нужно мора да се наметне након избора јер спровођење свих других практичних политика пресудно зависи од здраве и динамичне економске основе. Либерална економска начела, на којима се у стручној јавности често инсистира, су у многим доменима од користи. Међутим, њих никада не би требало узимати као апсолутно мерило нити робовати корифејима слободног тржишта по сваку цену. На првом месту увек и свуда треба да буде национални економски интерес. Србији нису потребна претерана теоретисања и ослањања на круте концепте. Потребно је брзо делање са јасним и предвидивим резултатима у најскоријој будућности, али са јасним залогом на средњи и дуги рок. Економска политика мора да буде базирана на схватању да је од Србије, која је тренутно de facto социјалистичка привреда, неопходно створити компетитивно капиталистичко друштво са укљученим начелима солидарности какве познају западноевропске земље и које су у складу са нашом традицијом. Основа економске политике мора бити креирање једнакости шанси, за разлику од концепта једнакости исхода кроз редистрибуцију, који је био карактеристика социјализма. У корену ефикансог и праведног економског система мора да буде уверење да је друштвени поредак фер и да је успех сваког појединца могућ у датим околностима. Основа сваке развијене економије је сектор малих и средњих предузећа. Њих је савременом регулативом потребно оснажити да делују као самостални субјекти на слободном тржишту, док је велике државне системе од националног значаја потребно задржати у државном власништву, уз неопходне дубинске промене у сфери управљања и различитих облика партнерстава са приватним сектором. Фокус је са страних инвеститора нужно преместити на домаћу економију кроз подстицаје домаћим привредницима, уз снажне контролне механизме који би спречили одлив средстава у потрошњу. Страним инвеститорима требало би помагати само у одређеном обиму и тамо где је то од националног интереса. Планирање привредног развоја мора се ослонити на развијање сектора у којима имамо компаративних предности и где нема потребе за огромним улагањима како би се креирале почетне позиције – инфраструктуре, енергетике, пољопривреде и информационих технологија. Велики државни системи са професионализованим управљањем и што снажнијом конкуренцијом морају бити адекватан ослонац сектору малих и средњих предузећа. Актуелни тренутак захлађења односа, спољнополитичке дефанзиве Загреба и лабавих односа у хрватској власти треба искористити за редефинисање билатералних економских односа и ангажовања на међународном плану у смеру постизања равноправног положаја српских привредника у Хрватској. Такође је потребно далеко ефикасније користити Споразум о специјалним паралелним везама који постоји између Србије и Републике Српске. У спољним економским активностима државе, разуме се, кључну улогу мора да одигра снажна спољна политика. Важно да се схвати да је за коначан резултат управљање важније од карактера власништва, као и да је протекционизам оправдан у витално важним економским сегментима и на одређеним нивоима развоја. Фискална политика мора да испуни два циља – да ефикасно пуни државни буџет, и да, са друге стране, подстиче привредни раст кроз растерећење пословних субјеката на тржишту. Такође, пошто порези нужно ремете тржишну равнотежу, морају бити креирани тако да то чине што мање, а што више да пуне буџет. За опорезивање кључан фактор који се често из популизма или економског незнања занемарује – је пореско оптерећење. Оно директно зависи од еластичности тражње, па је јасно да је порез на луксуз продукт предизборног популизма који нема утемељење у економској реалности. Најпоштенији систем пореског оптерећења је пропорционални, уз изузетке у одређеним областима које су од стратешког значаја за свеукупан друштвени развој. Пољопривредно земљиште у власништву појединаца или правних лица које се не користи у ту сврху треба опорезовати драстично, до границе неисплативости. Таквом политиком би неискоришћене пољопривредне површине дошле у посед оних који би ефикасно располагали тим ресурсом, што би довело до смањења незапослености, веће пољопривредне производње, већег извоза и, сходно томе, драстичном смањењу спољнотрговинског дефицита. Такође је неопходно укидање пореза на инвестиције било ког обима. На крају, целокупна фискална политика се мора базирати на порезима разумног обима, усмереним ка секторима са ниском еластичношћу тражње, док би се фискално растерећење усмерило на развојно значајне секторе привреде. Подразумева се да у овој сфери улогу мора да одигра далеко ефикасније правосуђе, па је реформа у тој области посебно неопходна када је фискална политика у питању. Борба против сиве економије, која само у дуванској индустрији годишње прогута више стотина милиона евра потенцијалних буџетских прихода, такође мора бити задатак ефикасних државних органа. Имајући у виду суштински значај фискалне политике усмерен на укупну економску активност у земљи, али и перцепцију окружења као повољног и фер за пословање, од изузетног је значаја задовољити два основна критеријума у том смеру – ефикасност и правичност. Развијена економија са динамичним привредним растом је незамислива без јасних „правила игре“, административних процедура и снажних регулаторних инситуција које било какве проблеме отклањају у рекордном року. Србија је на светском зачељу по брзини издавања грађевинских и употребних дозвола за нове објекте. То је једна од важних ствари које страни инвеститори посматрају и чија исправка би нас лансирала далеко више на Doing business листи. Увођење система једног шалтера, унапређење правне сигурности, поједностављење прописа, професионализација управљања јавним предузећима и укључење појединачних економских играча у шири друштвени дијалог су кључни потези који се морају повући како би прилив страних инвестиција и зачетак озбиљнијих домаћих имао озбиљан замах у годинама које предстоје. Једна од кључних легислативних промена мора бити промена постојећег Закона о јавним набавкама. Промена овог темељног закона мора бити усмерена на враћање критеријума квалитета и искуства у претходно обављеним пословима, за разлику од садашњег закона који најбољу понуду на тендеру одређује искључиво ценом. Рангирање по квалитету би се дефинисало јасним критеријумима у подзаконским актима везаним за сваку појединачну област у којој се јавна набавка спроводи. Такође, поред поменутих карактеристика које су биле саставни део претходног закона у овој области, неопходно је увођење развојног критеријума. Овај критеријум би у процесу јавне набавке наградио оне учеснике који покажу да су друштвено одговорни, оријентисани према локалној заједници, запошљавају младе, воде бригу о животној средини итд, и то по прецизно дефинисаним критеријумима. Снажне економије нема без развијене инфраструктуре. Досадашњи модел финансирања великих инфраструктурних пројеката кроз неповољне кредите међународних финансијских институција и појединачних држава показао се као неефикасан, неисплатив и као полигон за корупцију на највишем нивоу. И дање велики буџетски дефицит задужења чини теже отплативим, а директне инвестиције тог обима немогућим. Када је у питању путна инфраструктура, стратегија се мора базирати на томе да сваки већи град у Србији мора бити повезан ауто-путем са осталим већим градовима, са главним градом и са свим важнијим граничним прелазима. Решење за то у актуелној ситуацији су концесије и јавно-приватна партнерства. Иако приказују јасне предности у односу на друге моделе финансирања инфраструктуре и дефинисана су одличним законским оквиром, она у Србији ретко налазе опипљива остварења из различитих разлога. Основни недостатак овог закона је у чињеници да ограничење по коме се за сваки акт располагања имовином мора обраћати републичкој Дирекцији за имовину. Опсег примене оваквог законског решења се не односи искључиво на путну инфраструктуру већ је примењив у готово сваком домену који се може замислити – за ревитализацију и изградњу комуналне инфраструктуре, луке, аеродроме, неопходне објекте и економске зоне уз ток Дунава кроз Србију, технолошке и индустријске паркове итд. Од посебног је значаја његова примена на тзв. слободне економске зоне са повољним условима за инвеститоре, које би требале да буду један од камена темељаца нове српске економије. Без стабилног и развијеног банкарског сектора нема стабилне економске активности, потрошње, економског раста, а самим тим ни раста животног стандарда становника. Непопуларност банке као институције због негативних искустава из непосредне прошлости не мења чињеницу да је банка угаони камен сваке економије и да се функционисање модерне привреде без ње не може замислити. Актуелно предимензионирање и политизовање проблема задужених у швајцарским францима често замагљује праве приоритете који би требали да буду у фокусу када су банке у питању. Као и у свакој другој економској равни, кључан параметар и у банкарском сектору је конкурентност. Улазак нових банака на српско финансијско тржиште је увек добродошао, јер се тиме поспешује конкуренција, отварају нова радна места, последично опадају цене услуга, нуде се нови финансијски производи итд. Такође, Народна банка мора да смањи референтну каматну стопу како би појефтинила кредите привреди, али уз координисан приступ са политичким институцијама које би законодавним оквиром приморале банке да своје пословање у већој мери прилагоде интересима српске привреде. Основни циљ на дуги рок би требао да буде ревитализација остатака државног банкарског система и стварање државних развојних банака чији би фокус било подизање сектора малих и средњих предузећа. Упркос кристално јасном правцу којим би српска економија требало да се креће, не треба имати илузију да ће пут бити брз и лак. То се посебно односи на политички осетљиве сфере попут професионализације управљања државним предузећима, јер нико не жели да сече грану на којој седи. Међутим, успостављање система са јасним параметрима за мерење постигнутих резултата ће дубинску реформу трасирати управо у том смеру. Питање је само брзине којом ће она моћи да се спроводи у зависности од датих околности. Суштински избор који ће се наћи пред било ким ко буде формирао власт је избор између политикантства и државничног приступа у интересу Србије. Циљ око кога се морају окупити сви који нешто значе у политичком животу Србије је диверсификована економија у што мањој мери зависна од притисака споља, оријентисана на динамичан привредни раст и смањење спољног дуга. Паралелан процес мора бити грађење новог имиџа Србије као пожељног места за стране инвестиције, за шта већ постоје релативно квалитетни темељи. Круна неопходних економских реформи мора бити јачање поверења између економских актера међусобно, и актера и регулаторних инситуција и креатора политике. Без тога ће мало који реформски захват имати смисла. Извор: standard.rs