Пише: Р. Савић Недавно је из Војног синдиката Србије, стигла поражавајућа вест, да војник по уговору има плату од тридесет хиљада динара са којом не може да преживи, те да доста људи одлазе незадовољни овим примањима. Последњих неколико месеци примећен је и већи број отказа уговора о раду у Војсци Србије, а нова запошљавања не могу да надокнаде овај својеврсни егзодус.

Због недостатка кадра, преостали војници по уговору бораве на терену знатно дуже што им увећава број радних сати а смањује број слободних дана. Чињенице говоре да због свега овога, око 800 професионалних војника годишње скине униформу, и то заувек. Многи од њих су згрожени условима живота и рада у Војсци Србије, али о својим фрустрацијама и ружним епизодама које су доживели током трајања уговора, углавном не желе да причају. Од првих дана јануара до краја марта ове 2016. године, војску је напустило 152 војника по уговору. Истина, Војска Србије наново попуњава тај кадар, али је и њихова перспектива лоша узевши у обзир материјално стање. Разни „аналитичари“ и „војни стручњаци“, тврде демагошки да је професионализација војске била добра, али да „права професионалних војника нису адекватна“. То у пракси значи да немају никаква права!

Цинизам је рећи да су плате у војсци „повећане за два одсто у јануару“ (о чему Вучићев режим труби), јер је познато да су још претпрошле године због такозваних мера штедње, оне смањене за око 10 одсто. Тако да се не ради о повећању него о покушају повратка на пређашњи ниво. А, трошкови живота су у међувремену толико повећани, да је и та плата сведена на сиротињску надницу. Крајем јула месеца прошле године, након обиласка СДПР-овог погона „Борбени сложени системи“ у Великој Плани, дивећи се својим „великим победама“, злосрећни Александар Вучић, изговорио је још једну огромну лаж рекавши: „…У овом тренутку смо доминантна сила у региону у овом сектору и имамо капацитета да се бранимо. Наш одговор и наша сила сувише су велики у односу на оне који би евентуално хтели да нас нападну.“

Један стручни посматрач, констатовао је тим поводом, да са Војском Србије каква је сада, Вучић не може одбранити ни три београдска булевара, те да није у питању чиста измишљотина, која носи озбиљне последице, та изјава би била једна од најдуховитијих којима нас је Вођа свакодневно обасипао скоро четири године. Само није био јасан: који су то „они који би нас напали“, када, како, којим снагама, са чим и где, као и на бази којих параметара и чињеница је одмерио однос снага? И како је извео закључак да смо „сувише велики“ и да смо „доминантна сила у региону“?

Коначно, о каквом је то „савезништву“ реч и где је тај „достигнути ниво сарадње“ у оквиру програма „Партнерство за мир“, а све на бази војне неутралности коју он лично није поштовао ниједног дана свог мандата? Поредећи Србију са Македонијом, Црном Гором, Босном и Херцеговином и евентуално Албанијом, још би то и могло некако да прође. Али, одбрамбена моћ Србије се не може данас поредити са суседном Бугарском која има дупло више војника (око 50.000 професионалаца) и велике ефективе борбене технике, или са Румунијом чије оружане снаге су несразмерно веће и јаче. На жалост, у последње време чак ни са Мађарском или Хрватском. Та Вучићева прошлогодишња изјава у Великој Плани је била, као и све његове друге изјаве: неозбиљна, нетачна и опасна.

„Сливање пара на посебан начин“

Ни војни врх, упркос знатно бољим платама и припадајућим привилегијама, није задовољан својим материјалним статусом, па је Министарство одбране наставило још жешће него претходних година са продајом својих ресурса како би дошло до потребног новца. Гледајући уназад, ритам черупања војних ресурса изгледао је овако: од 2006. до 2010. године, продата су 22 велика војна комплекса.

Само током 2010. и 2011. године, продато је још 17 комплекса. Од тада, сваке године, обично у пролеће, почиње нови циклус распродаје свега чиме Војска Србије располаже. Све се одвија у сарадњи са локалним самоуправама и њиховим страначким мафијама. Пљачке су огромне. Закон налаже да Министарство одбране шаље општини понуду за куповину имовине. Општина прихвата понуду и покреће преговоре. Већина њих се одвија „очи у очи“, непосредним погодбама. Потом, Министарство одбране прикупља документацију, а затим је шаље Републичкој дирекцији за имовину која води поступак. Пореска управа (локална администрација) званично процењује вредност имовине и шаље је Републичкој дирекцији за имовину. Републичка дирекција за имовину шаље МО званичну процену вредности имовине.

На основу процене локалне пореске администрације (што отвара бројне могућности за преваре и корупцију), општина и МО постижу сагласност око вредности имовине и начина плаћања или замене по систему имовина за имовину (станови за војни објекат). Општина својим буџетом за наредну годину предвиђа средства за куповину војне имовине. У ланцу тих догађаја, зна се унапред колико ће ко да заради, ко ће шта да отме, како ће проћи поједини моћници, како коалиција на власти а како општински буџети. Али, о каквим се стварно вредностима ради, најбоље говори и податак да је у септембру 2013. године, војна имовине предвиђена за продају вредела око милијарду евра! Некаквим раније урађеним мастер-планом о распродаји војних ресурса, на списку за отимачину нашло се и око 450 војних комплекса на најатрактивнијим локацијама. У 2015. године, продавана су велика складишта, касарне, клубови и земљиште у 17 градова у Србији, којих се Војска Србије одрекла правдајући се потребом за новцем. Почетне цене одређене су на основу процена локалних пореских управа. И ове године, Дирекција за имовину Републике Србије расписала је јавни оглас за продају непокретности које, званично, „нису неопходне за функционисање Војске Србије“. Портпарол министра одбране, Јован Кривокапић, лаконски је тим поводом констатовао: „…Сва средства која се приходују од продаје или отуђена војних непокретности сливају се у буџет Министарства одбране, али на посебан начин и намењена су превасходно за подршку реформи и реорганизацију МО и за побољшање материјалног статуса припадника Министарства“. „Сливање на посебан начин“ је веома еластичан термин, али је суштина јасна као дан: мала група људи у врху Министарства одбране, диригује шта ће и за колико ће неко купити, ко ће какву провизију добити и где ће се она „слити“.

На ред за продају ове године, дошли су војни комплекси у Алексинцу, Остружници, Зрењанину, Новом Саду, Панчеву, Сремској Митровици, Сомбору, Чачку, Ужицу, Ваљеву, Белој Цркви, Старој Пазови, Руми и Вршцу… Тако, на пример, Војни комплекс „Повалија“ – РРФД „Каменица“ (у Сремској Каменици), који се налази на површини од 17.085 квадратних метара, и у оквиру којег је неколико објеката, магацина, стражарница, оглашен за продају по сниженој почетној купопродајној цени од 362.997 евра. За касарну „Алибеговац-Карагач“ у Новом Саду, са више магацина, зграда, објеката, почетна цена је 410.055 евра. Продаје се и војни комплекс-складиште „Под тврђавом“ у Новом Саду, који чине гаража затворена с три стране, магацини, објекти и земљиште. Почена цена је 1.215.964 евра.

За Војни комплекс Клуб Војске „Венац Радомира Путника 2″ у Сомбору, у оквиру којег је објекат на више спратова на површини од 4.195 квадрата, метални киоск, летња позорница, и неколико мањих објеката, почетна цена је 1.304.932 евра. У Панчеву се за 12.364 евра продаје део војног комплекса „Качарево“, који чини ванкњижни објекат бетонске конструкције – зграда пријемног центра површине 40,50 квадратних метара. Војна економија „Лисник“ у Сремској Митровици на површини од 35.313 квадратних метара продаје се по почетној сниженој цени од 13.128 евра. Уз јавни позив напоменуто је да лице које купи ту војну економију има обавезу да се придржава Закона о пољопривреди и Закона о планирању и изградњи. Оба закона су тако написана, да купац може да прихвати обавезу а да не мора да је испуњава!

За војни комплекс „Белегиш“ – објекат УПТ у Старој Пазови почетна купопродајна цена је 63.555 евра. У оквиру њега се налази и оперативни центар на површини од 257 квадрата и земљиште укупне површине 6 хектара 7 ари и 56 квадратних метара. На продају је и део војног комплекса „Стари Бановци“ у Старој Пазови. Продаје се земљиште, а почетна цена је 248.332 евра. У касарни „Улица Стевице Јовановића 32″ у Зрењанину продаје се земљиште укупне површине 6 ари и 77 квадратних метара по почетној цени од 15.518 евра. За војно складиште „Поток Месић – Белоцрквански пут“ у Вршцу, у оквиру којег је 12 објеката високе градње, површине 3.348 квадрата и земљиште, почетна цена је 509.467 евра. Дирекција је на понуду понудила и војну касарну „НХ Жарко Зрењанин“ у Вршцу, у оквиру које је 40 објеката укупне површине 14.898 квадрата, трафо станица, кантина, магацин, смећара, бина, стражаре, осматрачнице. Почетна снижена купопородајна цена је 4.556.432 евра.

Продаје се и војни комплекс „Нови Добочаш“, складиште у Иригу, које чини 22 објекта високоградње, површине 1.861 квадратни метар, магацин, зидано-монтажни објекти, стражаре, спремиште. Почетна цена је 395.948 евра. На продају је и Војни комплекс „Вогањ – Румски пут бб“ у Руми, површине два хектара, 23 ара и 35 квадратних метара, а почетна цена је 39.635 евра. У Белој Цркви је на продају војно складиште „НХ Славко Мунћан Сава“, које чини 58 објеката укупне површине 21.878 квадратних метара. Почетна цена је 4.173.368 евра… Продаја војне имовине улази у завршну фазу. Ускоро је више неће ни бити јер је пала у руке локалних самоуправа и њихове политичке мафије, који је растурају за потребе градње својих пословно-стамбених објеката на најатрактивнијим градским локацијама.

Сликовит је пример Дома војске у Шапцу, где је бандитизам толико далеко отишао, да је овај објекат планиран за рушење. Против тога су се са разлогом подигли група од 30 архитеката, а касније и уметника и грађана (њих 500 је потписало и петицију), реагујући на одлуку Скупштине града да се објекат Дома војске у Шапцу прода приватном инвеститору. Зграда је грађена од 1960. до 1962. године по пројекту доктора архитектуре Владимира Бјеликова, редовног професора на Архитектонском факултету Универзитета у Београду и представља један од важних урбаних симбола у Шапцу. Али, дрскост и упорност „инвеститора“ и политичког криминала, воде ка њеном рушењу.

Пад без падобрана

Српска војна индустрија је годинама систематски уништавана, а највећи ударац за систем одбране претрпљен је криминалном приватизацијом некадашњих државних предузећа, од којих су многа врло брзо или пропала или променила делатност.

Осим фабрика, бројни су војни и цивилни заводи који су или у стечају или се боре за голи живот. Дугорочним планом НАТО пакта, српска војна индустрија је сведена на малу мануфактуру, која може да опслужује неке периферне потребе регионалних тржишта. На светском тржишту, може да се појави евентуално са муницијом одређеног калибра израђену по НАТО стандардима, али ни у том послу није нигде конкурентна. И то је све.

Уништена је, на пример, текстилна индустрија „Клуз“, чији су војни падобрани били добро познати у свету, како по свом дизајну тако и квалитету. Какве су последице уништавање „Клуза“, говори и податак да је Министарство одбране 2011. године било принуђено да увози војне падобране из иностранства за Специјалну бригаду. Подсећања ради, „Клуз“ је некада био југословснски текстилни гигант који је до 1990. године, између осталог производио годишње близу 50.000 пилотских, десантних, резервних и школских падобрана.

Чак је и након бомбардовања 1999. године и свих међународних економских санкција, највећи део војне индустрије још увек могао да се опорави. Ипак, англо-америчким планом „демилитаризације“ Србије, многе фабрике које су радиле за војску, једноставно су купљене за мале паре и касније продате у старо гвожђе…Вредне индустријске линије су изнете из државе а документација о томе је детаљно уништена. Дошло је дотле да је, на пример, службена авијатичарска кошуља српских пилота израђена у Бангладешу! Мада се на тржишту Србије последњих година појавило и низ приватних предузећа која нуде Војсци Србије своје производе, због смањења војног буџета (такође плански осмишљеног у команди НАТО пакта за Европу) војни интенданти су принуђени да купују јефтиније производе на тржиштима такозваног трећег света. Случај приземљених руских борбених авиона типа „МИГ“, само је био још један доказ тешког стања у војном ваздухопловству. Фабрика „Утва“ у Панчеву је све до склапања посла производње авиона „Ласта“ била пред затварањем. Али, ни тај посао је није подигао до нивоа на коме је некада била. Већ годинама, у тешком стању је и Ваздухопловни завод „Мома Станојловић“ у Батајници, чији је обим посла пао на најнижи ниво од кад постоји, а видљив је и одлазак запослених због малих плата и лоших услова рада.

Типичан је и пример текстилног комбината „Љубиша Миодраговић“ из Пријепоља, који је био познат по изради војничког платна, церада и шаторских крила, којима је снабдевао целу некадашњу ЈНА. Ова фабрика после стечајне агоније и неколико покушаја оживљавања, избрисана је са списка војних добављача. Сличну судбину доживео је низ произвођача електронских компонената за артиљеријске борбене системе, али и „Милоје Закић“ из Крушевца, који је деценијама био главни војни снабдевач РБХО оделима и заштитним маскама. Данашње војничке униформе, шију се у фабрици „Јумко“. Мада се и војници и официри стално жале на њен квалитет, „Јумко“ је захваљујући овом послу некако преживљавао. Са тржишта, али и из круга коопераната оружаних снага нестало је низ предузећа која су се деценијама бавила производњом војничких униформи. Осим „Клуза“, то су били „Инекс укус“, „Железничар“, „22. децембар“ и многи други.

Војни врх Србије, а посебно Министарство одбране, веома често у својим пропагандним иступима, истичу значај фабрика наменске индустрије за привреду Србије, па говоре како су „Први партизан“, „Застава оружје“ и „Слобода“, познати широм света по квалитету оружја и муниције које производе. На жалост, чињенице говоре супротно, јер њихови производи нису ни близу светском квалитету. Иако је, кажу, Војска Србије добро снабдевена домаћим дугим и кратким цевима, увози се све и свашта: од 2008. године до данас стално из иностранства стижу аутоматске пушке типа „Хеклер и Кох“, снајпери „Сако“, пушкомитраљези „Херстал“ и многа друга лака наоружања. Пропаст фабрика домаће наменске индустрије показала се и на примеру акумулатора за борбене авионе који су се производили у Ваљеву. Авиони Војске Србије типа МИГ, летели би и без руске донације да ваљевска фабрика „Крушик – Акумулатори“ може да их опслужује. Али, ова фирма је још 2007. године уништена неуспешном приватизацијом, мада је имала и акумулаторе за борбене авионе којима је снабдевала војну авијацију. Неки од њих касно су пронађени 2015. године у војним магацинима, кад је већ Русија поклонила оригиналне акумулаторе за авионе типа „МИГ“. У „Крушик – Акумулаторима“, једином регионалном произвођачу никл-кадмијумских батерија за војску, полицију и железницу, дошло је до престанка производње после дописа радника Агенцији за приватизацију да су власници те фирме давали лажне податке о исплати зарада. Покушај раскида приватизације са власником фабрике, београдском „Еуро Балкан корпорацијом“, није успео упркос обећањима бившег министра одбране Братислава Гашића. Ово ваљевско предузеће, које је својим пропадањем утицало и на пропадање војне авијације, само је једно у низу домаћих компанија које су некада биле темељ одбрамбене моћи државе. Те одбрамбене моћи више нема.

Повремене приче српских властодржаца о војној неутралности, падају у воду оног момента кад се погледа документ о „Стратегији националне безбедности Републике Србије“, где у четвртом поглављу („Политика националне безбедности“), у тачки 1.( „Основа опредељења политике националне безбедности“), пише између осталог и ово: „…Република Србија ће унапређивати односе са чланицама ЕУ, као и чланицама и партнерима НАТО на основама непосредне, блиске и дугорочне сарадње и заједничког деловања…Приступањем НАТО програму Партнерство за мир Република Србија потврђује своје дугорочно опредељење да пружа допринос заједничким демократским вредностима и учвршћивању регионалне и глобалне безбедности. Република Србија наглашава своје уверење да је активна и садржајна сарадња свих држава Западног Балкана са државама чланицама НАТО и Партнерства за мир, пут за трајну стабилизацију и напредак овог региона.“ Где је нестала прокламована војна неутралност Србије? Одговор треба потражити у велеиздајничким пословима које су обавиле све владајуће коалиције у последњих петнаест година, завршно са Вучићевом, која је закуцала и последњи ексер у мртварчки сандук у коме леже земни остаци некадашње суверене, слободне и међународно уважене државе.

Извор: Таблоид