Правда

Пише: Леонид Савин Док ће у Скупштини седети неколико посланика више, који су означени као про-руски или анти-западни, тренутна ситуација указује на монопол Александра Вучића у доношењу закона. У ствари, присуство неколико нових партија ће само политичком шоу програму додати мало боја и ништа више. Као што смо и раније указали, постоје три могућа сценарија у Србији.

1. Логични завршетак реформи које је започео Александар Вучић, а подржавају га ЕУ и друге западне институције.
2. Почетак нове политичке кризе, која ће се догодити у следеће две године и која ће водити ка новим изборима.
3. Стварање нове политичке сцене у Србији.

У ствари, други и трећи сценарио су најприхватљивији за грађане Србије, ако имамо у виду последње изборе у априлу, на којима је учествовало мало више од 50% оних са правом гласа. Ово показује и политичку апатију већине становништва и жељу за радикалном променом свега. Међутим, да би се ово догодило потребно је да Србија јасно дефинише не само циљеве, него и геополитичке партнере и савезнике. Према Карлу Шмиту, појмови "пријатеља" и "непријатеља" су политичке категорије и променљиве су. У оваквом случају, палијативи, као што је потписивање споразума о сарадњи са НАТО, указују на нека питања. Шта је НАТО Србији? Да ли је овај споразум потписан да би се кршио, као што је Хитлер учинио са Совјетским савезом 1941. године? Онда ћемо видети интуитивно, Политичко или ће споразум бити поштован? Тада ће бити јасно да ли руководству Србије у потпуности недостаје логика и да ли је Политичко очигледно.

Можда је однос према Русији један од кључних ознака српске политике. Према статистикама, просечни Србин идеализује руског председника Владимира Путина и види руску политику кроз призму свог сопственог света. Али руска реалполитика има друге особине, које често воде до нежељених последица у Србији. Потребно је разумети да Путинова вертикална линија моћи има извесна ограничења због специфичности политичке структуре у Русији. Многи људи и организације које имају висок званични статус, у ствари, немају неке значајне улоге, не доносе одлуке и немају надлежности. Према томе, нешто што Срби могу да виде као врхунац политичког успеха (на пример, потписивање споразума о сарадњи са једном руском парламентарном партијом), у ствари и није важно.

Поред тога, ту је и либерално крило (подељено на отворене и скривене либерале, такозвану пету и шесту колону) на политичкој сцени Русије. Руски либерали могу намерно искривити реалност, давати лажна обећања и покушати да утичу на политичке процесе у Србији. Ово делимично и због намере да се дискредитује руско руководство и намере да се оправда њихово сопствено постојање (посебно ако су либерали већ ушли у државне структуре) и да се тако прикрију њихови лични интереси (економски, бирократски, себични, итд.)

До данас, Срби су углавном пренагљено и слепо веровали скоро свим представницима руских политичких и научних структура, многима који су се представљали као ауторитети и представници Владимира Путина или министра спољних послова Сергеја Лаврова. Некада Срби сâми означе сумњиве појединце и авантуристе као представнике руских власти. Ова грешка не би требало да се понавља у будућности, ако су Срби заинтересовани да учествују у реалним политичким процесима. Иначе ће постојати ризик од поновног уплитања у лажне илузије и манипулације које спроводе други. Извор: Катехон