Правда

Пише: Мирослав Лазански Али, најпре, како је холокауст могао да се догоди у Немачкој? У празном простору између немачке Националсоцијалистичке странке и државе после 1933. настале су специјалне инстанце, које су прерасле у секундарне бирократије, на пример СС апарат и ДАФ, односно нацистичка служба безбедности, које су се у великој мери отеле контроли владе Рајха. Принцип владавине вође-фирера заменио је стручну компетенцију и искусно руковођење–администрацијом, самовољом и самопрецењивањем властодржаца, чије квалификације су се састојале од безобзирног отимања и бескрупулозности која одузима дах. Заправо, идеални тип функционера немачке Националсоцијалистичке странке није се никада одликовао сувише великим идеолошким знањем и значајем. Способност прилагођавања била је важнија од креативности, брига о сопственој клијентели важнија од стварних резултата. За стил националсоцијалистичких лидерских група било је карактеристично беспоговорно усредсређивање на циљ у првом плану и без адекватне координације из чега је и произишла све мања прегледност политичког рада. Канцеларија Рајха ограничавала је сваку контролну функцију. Уз то је долазило и до систематског конфликта између разних инстанци државног апарата, где је Хитлер за решавање проблема користио посебну управу и додељивао посебна пуномоћја, а при томе није мењао опште надлежности. Унутарполитички реформски пројекти, стварање средње инстанце Рајха, поједностављивање администрације, мобилизација народа, реформе унутар Рајха, реформе кривичног права и побољшање политике здравства, све је стало на пола пута, режим није ишао даље од импровизације. Хитлер је имао обичај да наређује да се све то остави по страни, као неважно за рат. Растурање политичког система у многобројне међусобно конкурентне центре моћи и све веће слабљење правосудног апарата, који се није усуђивао да кажњава функционере нацистичке странке због насиља и отвореног кршења закона, све је то створило оквире у којима је могао да се ослободи потенцијал за насиље укорењен у менталитету елите Националсоцијалистичке странке и у структури партијског апарата. Владала је огромна корупција, недостатак стручне способности по правилу је компензован насилничким испадима. Свеопштим узроцима, дакле деформацији политичке културе после Првог светског рата и ерозији грађанско-либералних ставова, нацисти су пришли на специфичан начин. Функционери који су брзо напредовали после 1933. били су необично млади, њихова тесна веза с партијом довела је до потцењивања институционалних и правних норми. Биографије обичних функционера запослених у партијском апарату, у нацистичкој служби безбедности и полицији имале су јединствену мустру: сви су углавном били припадници добровољачког нацистичког покрета, дакле прожети климом насиља из Првог светског рата и после њега. Првих година после 1945. потрага за најважнијим актерима холокауста концентрисала се на највише припаднике нацистичке партије и полиције, као и на високе функционере СС-а који су играли пресудну улогу у оквиру трупа ангажованих у СССР-у и у каснијој систематској политици истребљења после акције Рајнхард, марта и априла 1942. Међу присталицама расне политике био је релативно мали број оних који су c обзиром на своју каријеру и своје порекло били склони криминалу, али се диктатури националсоцијалиста придружила екстремна морална отупелост немачких интелектуалаца. Величање насиља помоћу пропаганде постало је везивни елемент неформалних група властодржаца. Настала је терористичка клима, а у то време у немачком народу постојало је антијеврејско расположење, иако се цео немачки народ није могао уверити у неопходност предузимања „чврстих мера” према Јеврејима. Па је Мартин Борман, лидер партијске канцеларије, морао да демантује депортацију и ликвидацију Јевреја, прибегавши формулацији да се ради само о „потискивању Јевреја на Исток”. Оно што се спроводило у Трећем рајху био је, пре свега, ескалирајући распад друштвеног морала, режим је темељно уништио традиционални друштвеноморални миље. У многим случајевима дух војног и партијског другарства, каријеристички мотиви и прилагођавање на општу бруталност рата и навикавање на све то играли су важну улогу за понашање учесника у „крајњем решењу”. Идеолошка индоктринација и распад друштвеног система вредности оставили су празан простор за насиље. Злослутно пророчанство за данашњу светску политику... Извор: Политика