Правда

Пише: Душан Пророковић Истина је, дестабилизације Србије може бити, али узроке за то пре свега треба тражити у понашању власти. Александар Вучић се одавно уплиће у клупко из којег се не може искобељати. Дуг Американцима због доласка на власт пристао је да плаћа у ратама. Е сада, док су ануитети стизали у периоду његове велике популарности и апсолутне контроле политичке сцене, власт је то подносила без озбиљнијих последица. Али, сада улазимо у период који ће карактерисати сасвим другачије околности. (Пред)изборним неподопштинама и крађом на појединим бирачким местима (у општини Лепосавић, предочени докази су необориви) отпочео је процес политичке делигитимизације Александра Вучића. Србија има дугу демократску традицију и историју избора, чак дужу од многих западноевропских земаља на које се данас угледамо. И поред свих прича о кампањама које нису фер, о притисцима на медије и злоупотребама власти у предизборне сврхе, током времена се ипак уоквирило мишљење да је крађа на изборима црвена линија која се никако не сме прећи. Односно, ако власт (која је у нашем систему увек и одговарала за организацију избора) жели да украде, онда не сме да буде ухваћена у непочинству. Једноставно, ако у Србији украдете пар десетина милиона евра, па чак и ако се за то сазна, може се лако десити да будете проглашени за успешног бизнисмена или способног политичара, али, ако украдете глас, остајете означени као лопов! Са хипотеком организатора непоштених избора Вучићу ће бити врло тешко да управља системом. А хајком коју подиже против опозиције, америчког амбасадора и ко зна кога још, само себе уводи у још гору ситуацију. Најпаметније би му било да је одмах на почетку, када је већ било јасно да је много нерегуларности, иницирао формирање скупштинске комисије и јавно извукао уши неком од СНС несретника. Тако би остали и вук сит и овце на броју. Овако, он ће краткорочно пружити неко објашњење својим бирачима да је жртва завере у којој учествују Вашингтон, „нови ДОС“, медији и ко зна све још, али ће средњерочно бити губитник. Какав је то суверени владар Србије, „господар Вучић“, који на изборима освоји близу два милиона гласова, а не може да контролише ни РИК (појавила се теза да је листа Двери-ДСС намерно спуштена за један глас испод цензуса јер је то порука Вучићу) коју је сам именовао? То неће дуго пити воду чак ни код оних који су гласали за Вучића. Иначе, у прилог мојој тези иде и низ дешавања на српској политичкој сцени. На пример, то да Вучића не само да од „деструктивне опозиције“ не бране коалициони партнери којима је дао бројна места на листи (осим Вулина, огласили се још и Веља Илић и врло бледом реакцијом Расим Љајић), већ ни многи од водећих људи СНС. Реално, како бранити причу да је гласао човек који уопште није уписан у бирачки списак!? Али, пример је и то да је Палма откачио СНС. Као, чекао је седам дана да га позову у коалицију, па пошто нису, он им не треба и тако то. Палмина реакција је готово идентична оној из 2008. када је откачио ДСС. Окидач дестабилизације дакле, може бити све већи раскорак између Вучићеве жеље да и даље управља целим системом као што је био случај до избора, и недостатка и политичке снаге и политичког легитимитета да то чини. У „рату“ између Вучића и система имаћемо или врло брзе нове изборе или почетак кризе за коју је непредвидиво како ће се развијати. Било да буде избора или кризе, „новог ДОС-а“ једноставно неће бити. Зашто? Пет је разлога због којих је то немогуће. Прво, зато што се намерно мешају узроци и последице. Узрок свега је невероватна изјава Александра Вучића у изборној ноћи да три опозиционе листе остају испод цензуса, а постоји могућност да таква судбина задеси и четврту. Премијер у оставци је преузео посао РИК-а и саопштио податке који нису били сагласни ни са чим прикупљеним до тада од стране опозиционих партија (и у СРС су на првој конференцији за штампу саопштили да четири од пет опозиционих листа прелазе цензус). Последица свега је окупљање опозиције. Окупљање опозиције није усаглашавање политичких програма и циљева, већ захтев да се гласови поново преброје и изборна процедура у потпуности испоштује. Осим на овој теми, опозиција ће се тешко сагласити по било ком другом политичком питању. Друго, чак и да занемаримо политичку хетерогеност опозиције, треба подсетити како у политици постоји правило да у једној утакмици, док играју исти актери, на једну финту можеш само једном предриблати. То је својевремено Милош Црњански покушавао да објасни кнезу Павлу, који је стално упоређивао шта су неке велике земље радиле његовом претходнику. Окупљањем опозиције у једну колону је данас немогуће победити Вучића на изборима. То је познато свима, и опозицији, и грађанима, а сасвим сигурно и америчком амбасадору који је „првоокривљени“ за рушење Вучића. Политички окупљати Двери и Чеду, Пајтића и Бориса на једну листу је „ћорав посао“, чисто губљење времена које не може произвести никакав резултат. Треће, не постоји неки велики интерес САД да праве „нови ДОС“. „Тиха револуција“ се у Србији догодила 2008. а њене тековине су зацементиране на изборима 2012. и 2014. Шта нам се дешава после смене власти 2012. године може се описати подацима које је јавности пружила ДС, током „рата саопштењима“ са СНС. Пошто је СНС поменула аферу Бодрум, из ДС су одговорили да је осуђени за ту аферу Ален Селимовић из ДС прешао у СПС 2012. да га је у процесу бранила Маја Гојковић, да је сведок одбране био Горан Весић, а да је цела ујдурма настала током избора Кори Удовички на место гувернера НБЈ. Шта је то Вучић системски променио после 2012? Неко је већ написао да су се веће промене догодиле у Србији 2008. него 2000.-те године. Од прихватања ЕУЛЕКС-а, вођења кооперативне регионалне политике, потчињавања државног система евробирократији, довођења ММФ-а, преко Бриселског споразума, продаје земље странцима, непрестаног задуживања и повећавања јавног дуга, до довођења Тонија Блера у Кабинет премијера, проширивања и продубљивања сарадње са НАТО и осталог. Следећа је промена Устава и баш бих волео да премијер демантује информације које круже београдском политичком чаршијом: да је обећао брзи почетак тог посла. Колико већ после председничких избора. На крају, Вучићу су прве честитке, пре него што је амерички амбасадор кренуо у своју поноћну шетњу, стигле од Себастијана Курца, Дејвида Мекалистера, али и кроз коментаре људи попут Јаноша Бугајског, а у изборној крађи на Косову је саучесник био и ОЕБС!  Четврто, да се прави „нови ДОС“ под кишобраном Вашингтона, а да је циљ „македонски/украјински сценарио“, не би било изласка опозиционих странака на поновљене изборе. Правда би се тражила на улици, а не кроз институције система. Овако, опозиција (ДС, ДВЕРИ-ДСС и ДЈБ) је своје деловање усмерила ка институцијама система и такво деловање ће даље бити настављено у Народној скупштини (листа ЧБЧ се изгледа постепено повлачи из свега, а индикативно је што СНС није поднела пријаве против лидера ове политичке групације). И на крају-пето: промениле су се (гео)политичке околности. Гледајући из перспективе великих играча, главни добитник ових избора су Руси. Не треба, наравно, потцењивати Американце, а још мање Британце, али је после ових избора њихов маневарски простор у српској политици ужи. Руси су пуно тога научили из „македонског/украјинског сценарија“ па „сва јаја нису ставили у једну корпу“. На листи СНС-а су и СНП и посланици Карићевог покрета, који имају обавезе према Москви, а на овај број треба додати и још неколико чланова СНС и независних посланика са Вучићеве листе. Без ових „проруских елемената“ нема ни већине од 126 посланика. Руси ће наравно, још и притискати да у владу уђе СПС, мада је сметња оваквом развоју ситуације и очигледан анимозитет Вучића према СПС-у, али и расположење све већег броја функционера СПС-а да се иде у опозицију. Отуда и „гурање“ коалиције ЧБЧ ка власти, како се не би дозволило да већина зависи од „руских посланика“. Уколико СПС остане у опозицији, могуће је да после следећих избора видимо њихово удруживање са ДСС и Дверима. Тиме би се створио јак блок за преговоре о коалиционој власти, који би имао снажну залеђину споља. Са друге стране, Шешељ је очигледно добио подршку од Димитрија Рогозина како би у будућности покупио гласове СНС-а. Шешељ има још неколико циљева, па је његово деловање у јавности тренутно пре свега усмерено против Двери-ДСС, али ово је улога која му је намењена, пошто су међу СНС-овцима његови бирачи, а у условима кризе би по руске интересе било кобно да се део тог бирачког тела одлије ка некој ад-хок формираној листи која би наступала са „снажном социјалном реториком“. У сваком случају, у овом сазиву скупштине, па последично и у влади, Руси ће своје интересе куди-камо боље бранити, а у следећој ће њихова позиција, све су прилике, бити још комотнија. Како ће у постојећим условима Руси дефинисати своје интересе и шта ће бити њихови приоритети, то је друго питање. Углавном, глупо би било тврдити да су они све ово наместили или пројектовали, али им околности иду на руку и прилике ће се, највероватније, тако одвијати. Стварати „нови ДОС“ ће, зато, бити само могуће уколико то истовремено буде у руском интересу или уколико на тако нешто Руси дају сагласност. Али, то онда није „ДОС“. То је нешто сасвим друго. И то друго нема ама баш никакве везе са „обојеном револуцијом“. Већ са контрареволуцијом. Извор: Катехон