Грчка економска криза еруптирала је први пут 2009. године, а до пролећа 2010. деловало је да је на врхунцу. У немогућности да рефинансира огроман дуг, Грчка је морала да се ослони на пакет помоћи Европске комисије (ЕК), Европске централне банке (ЕЦБ) и Међународног монетарног фонда (ММФ). План спасавања спречио је потпуну економску катастрофу и ширење политичке драме на остатак еврозоне.
Криза је међутим још два пута достизала врхунац: 2012. године када су два пута за редом расписани избори и 2015. године када је новоизабрана левичарска влада неуспешно претила међународним кредитерима неизвршењем финансијских обавеза у нади да ће добити опроштај дуга и одмор од мера штедње.
Ситуација је најдраматичнија била у јуну и јулу 2015. године, када су затворене банке и организован малтене бизаран референдум у којем је борбени грчки премијер Алексис Ципрас апеловао на Грке да гласају против пакета помоћи о којем је преговарао са Тројком (ЕК, ЕЦБ, ММФ).
На крају, песимисти нису били у праву. Нити се догодио "Грегзит", нити је пропала еврозона. Иако су грци гласали "Не", суочен са економским колапсом, Ципрас је договорио пакет помоћи у вредности од 85 милијарди евра, а на следећим изборима, сазваним у септембру 2015., његова политика се окренула за 180 степени: уместо борбе против мера штедње, Ципрас је обећао да ће их применити.
Недеље су пролазиле и Грчка је нестала из наслова.
Ипак, ако се из прошлости нешто може научити, Атини следи нова рунда превирања.
Грчка је врло споро имплементирала обећане мере, реформе и приватизацију, а под Ципрасовим вођством земља је потонула назад у рецесију.
У међувремену, Тројка се претворила у Квартет када јој се придружио Европски механизам за стабилизацију (ЕСМ), а ове недеље грчки законодавци би, како се очекује, требало да гласају о нацрту непопуларних пореских и пензионих реформи, које би, како се нада званична Атина, требало да убеде кредиторе да одобре исплату даље помоћи Грчкој.
Грчкој су потребна средства из пакета помоћи како би отплатила кредите ММФ-т и како би вратила дуг по основу обвезница ЕЦБ, које јој у јулу доспевају на наплату.
Грчка и њени кредитори су се сагласили око пакета реформи, који је вредан три одсто БДП-а, али се и даље не слажу око ванредних мера, које би требало да буду примењене у случају да званична Атина не достигне зацртане циљеве.
Преговори између Грчке и Квартета били су комплексни, неразумљиви и спори. Три кључна проблема доминирају садашњом рундом: порези, пензије и бескаматне позајмице.
Упркос неколико реформи, грчки порески систем је и даље неефикасан, док је цена финансирања пензија један од главних узрока наглог пораста дуга - око 15 одсто буџета одлази на њих. Истовремено рецесија је довела до пораста незапослености, пада плата и инфлације.
Резултат тога јеста да Грчка има 1.7 радника на сваког пензионера. Када се дода и све старија популација, рекордно низак наталитет и висока стопа емиграције младих, једначина која је пред Атином делује готово нерешива.
Акумулација дуга настала нерационалним зајмовима како фирмама, тако и домаћинствима, у потпуности је онеспособила грче банке да финансирају инвестиције.
Тако је Грчка ушла у зачарани круг одбијања предлога кредитера и стајања на мртвој тачци са реформама, што само продужује време примене мера штедње јер не постоји могућност да се покрене економија.
Како у јуну и јулу Грчку чека исплата 10 милијарди евра дуга, новац који неће имати уколико не прође ревизију Квартета, пред Атином је веома бурно лето. Имајући у виду и да је Ципрасова популарност на веома ниском нивоу (контролише 153 од 300 посланичких места), само пар "прелетача" може да изазове апсолутну политичку кризу.
Пред Ципрасом је тежак избор. Може поново да покрене кампању против кредитера, иако ће таквом потезу недостајати кредибилитет због претходне капитулације, или може да покуша да поврати економију на праву пут. Да би се то десило, биће потребно да обе стране - Грчка и Квартет - пажљиво анализирају претходне грешке. Кредитери морају да истакну реформе и олакшање дуга као приоритет, пре него фискалне мере. Грчка, са друге стране, мора да преузме одговорност за договорени програм уместо да води рат сама против себе.
Newsweek.rs
