Правда

Пише: Александар Меркуриус Бројни су докази да Руси планирају да пуним интензитетом наставе бомбардовање у Алепу и околини. У позадини целе приче је уговор који је закључен између САД и Русије у фебурару. Назван „прекидом непријатељстава“ између разних фракција у Сирији, споразум је довео до значајног смањења обима руских ваздушних операција у Сирији. „Прекид непријатељстава“ никад није био уговор о прекиду ватре нити му је то била намена. Разлог томе је што су две највеће групе које се боре против Сиријске владе – Даеш (Исламска држава, често названа и ИСИС) и Ал Каидина локална сиријска франшиза Џехбат Ал-Нусра – од почетка биле искључене из споразума. Савет безбедности УН прогласио је обе организације терористичким, па ниједна није била део уговора о „прекиду непријатељстава“. Заправо, обе групације својевољно су га одбациле. Кључни део уговора о „прекиду непријатељстава“ почивао је на чињеници да ће САД убедити разне групе у Сирији – такозване „умерене побуњенике“, који формирају такозвану „Слободну сиријску армију“ – да одвоје њихове борце од бораца две поменуте терористичке групе. Разлог зашто се Руси сад припремају да наставе са бомбардовањем у Алепу и околини је чињеница да се одвајање такозваних „умерених бораца“ од милитаната Даеша и Ал Нусре у провинцији Алепо никад није догодило. Напротив, борци разних сиријских група остали су међусобно повезани и наставили су да се боре раме уз раме. Што се тиче САД, мало је или нимало доказа који указују да су се икад озбиљно ангажовале да убеде такозване „умерене побуњенике“ које подржавају да се одвоје од Даеша и Ал Нусре. Сав амерички дипломатски напор у претходних неколико недеља свео са на убеђивање Руса да не бомбардују Ал Нусру у провинцији Алепо и у самом граду, јер би на тај начин могли погодити и такозване „умерене побуњенике“. Колико је тај захтев неуобичајен, довољно говори чињеница да САД никад у својим ваздушним кампањама на Блиском Истоку – без обзира да ли се ради о Талибанима из Авганистана, Ираку, Либији или Сирији – нису правили разлику између „милитаната“ и „умерених“. Кад су САД након терористичких напада 11. септембра бомбардовале Авганистан 2001. њихова позиција била је крајње јасна – бомбардовали су талибане где год су стигли и нису правили никакву разлику између претпостављених милитаната и умеренијих фракција. Они који су желели да избегну бомбардовање требало је сами да се склоне од потенцијалних мета. То се дешавало упркос чињеници да је тада било познато да су талибани – што је заправо назив за крхку коалицију различитих групација – састављени од различитих фракција, и упркос чињеници да су Ал Каида (номинална мета целе кампање) и талибани различите организације. Проста чињеница да су талибани и Ал Каида били физички повезани била је довољна за САД да бомбардују обе групе. Чињеница да САД убеђују Русију да се суздржи од бомбардовања Ал Нусре – тј. сиријске Ал Каиде – једва да је добила простора у западним или америчким медијима. Уколико би породице жртава напада 11. септембра – или амерички војници који су се борили против талибана и Ал Каиде у Ираку и Авганистану и њихове породице – сазнали да у Сирији САД штите Ал Каиду, сасвим сигурно би се осећали изданим. Серија притужби и изјава руског министра спољних послова Сергеја Лаврова најављује да је руско стрпљење при крају. Лавров је јасно назначио да Руси сматрају да се САД не понашају у складу са споразумом о „прекиду непријатељстава“, који су у фебруару закључили са Русијом. Руси такође виде оно што је свима очигледно: Џехбат Ал Нусра користи сваки прекид бомбардовања да се прегрупише и појача како би покренула нове нападе на положаје сиријске армије. Штавише, амерички такозвани „умерени побуњеници“ им у томе ентузијастично помажу и отворено са њима сарађују. Недавно су борци Ал Нусре, у сарадњи са борцима једне од такозваних „умерених“ групација, заједно опустошили алавитско село и извршили масакр над 19 цивила, укључујући децу и старе. Овде је потребно рећи нешто о правој ситуацији у Сирији: такозване „умерене снаге“, које САД и амерички медији константно помињу, напросто не постоје. Колапс владиног ауторитета над великим делом Сирије натерао је разне сеоске милиције да се организују и успоставе суверенитет у различитим деловима земље. Неке од њих су тврдиле да су повезане са „Слободном сиријском армијом“ да би искамчиле помоћ Запада, а многе су САД вештачки повезале како би привидно представљале некакву кохерентну и уједињену борбену снагу. Ове милиције су, међутим, фокусиране на своје области и немају озбиљног учешћа у ратним операцијама. Као што је наш дописник Афра Дагер – који је заправо сиријски новинар који тамо живи – написао, борци који заправо представљају побуњенике – тј. борци који се боре против сиријске армије и настоје да свргну сиријску владу – себе у разним приликама називају различитим именима, али се увек ради о једној групи људи. Да би придобили људство, оружје и донације из Залива и других места, они се престављају као Даеш или – ако се боре у околини Алепа – Џехбат Ал Нусра, или било којим другим живописним именима која погодују џихадистичко-екстремистичким групама у Сирији. Кад желе да избегну бомбардовање руских снага или када им је потребна дипломатска подршка САД, Турске или Запада, претварају се у „умерене“ и називају „Слободном сиријском војском“. Као што је руски председник Путин рекао током недавног говора на заседању Генералне скупштине УН, „ти људи су окрутни, али нису глупи“. И Американци и Руси све то знају врло добро. Обе земље су због различитих разлога прихватиле фикцију о постојању „умерених побуњеника“ у Сирији који могу бити одвојени од наоружаних џихадиста. САД су то урадиле јер им је приоритет обарање сиријске владе, а не пораз екстремистичког џихадизма у Сирији. Русија је на то пристала јер од почетка трага за дипломатским решењем сиријског конфликта, које би укључивало кључне спонзоре сиријских побуњеника – Саудијску Арабију и САД – јер то сматрају јединим сигурним начином да се заустави рат. Међутим, вести које су се појавиле у протеклих неколико дана о великој офанзиви побуњеника у курдским дистриктима Алепа биле су кап која је прелила чашу. Будући да дипломатски ангажман са САД није успео да спречи овај напад, руске изјаве о наставку ваздушних операција сасвим сигурно нису празне речи. The Duran/ Нови Стандард