Да стари Словени нису били хрпа варвара која је живела само по земуницама, може да се закључи већ на основу викиншког назива за Русију – 'Гардарики', односно 'Земља градова' – коју свакако не би дали територији на којој нема градова, а то доказују и савремена немачка и пољска археологија. Гордови су били утврђена словенска насеља, слична онима која су градили Келти и Германи, а из њиховог назива се су развиле модерне словенске речи град, город. Оригинално, "горд" је на протословенском језику значило "ограђени простор". Та реч је у етимолошкој вези са германском речи 'гард' или 'гарт' (као у називу града Штутгарт). Иначе, ради се о протоиндоевропском корену који се налази у многим језицима; енглеске речи 'јард', 'коурт', 'гарден' (код нас је та реч добила форму: градина), су такође у вези са тим кореном. Оваква утврђења су постојала још за време Лужичке културе која је трајала у периоду 1300-500. п.н.е, и то на простору данашње Русије, Белорусије, Украјине, Пољске, Словачке, Чешке и источне Немачке. Грађена су на стратешки истакнутим и битним, лако брањивим местима као што су брда, брежуљци, обале река, језерска острва и полуострва. На једном таквом полуострву је био смештен и горд на острву Рујну, на којем се налазио последњи велики храм посвећен богу Световиду, а који је су уништили Данци у 12. веку. Типични горд је био група дрвених храмова и кућа које су биле поређане или у редовима или у круговима, а које су биле окружене с једним или више зидова од земље и дрвета, уз палисаде и шанчеве. Неки гордови су били кружног облика, други су наликовали фишеку, док су трећи личили на потковице. Изглед горда је заправо у многоме зависио од тога на каквој је локацији био смештен; другим речима, географија је играла битну улогу у облику зидина. Велика већина гордова је била смештена у густо насељеним подручјима, на местима која су имала природне предности, али су такође грађена и на локацијама од тактичког, одбрамбеног значаја. Најдаље су у развоју отишли гордови који су служили као места у којима су живели кнезови и жупани, па су се тако многи претворили у велике градове који и дан-данас постоје; током векова, сам горд се претворио у класичну цитаделу (на самом истоку словенских земаља у кремљ) са подграђем у којем су живео обичан народ. Међутим, многи гордови су и напуштени током векова па је од њих остало врло мало, тек назнаке: мање или више приметне хумне и кружни насипи земље. За велику већину података које данас имамо о гордовима можемо да захвалимо немачким и пољским археолозима и славофилима, који не само што се баве истраживањем ове материје већ граде и реконструишу саме објекте.
Модел старословенског горда, утврђеног насеља из 10-12. века. Фото: Wikimedia Commons/Wistula
Модел старословенског горда у отвореном археолошком музеју Грос Раден у немачкој покрајини Мекленбург-Западна Померанија. Фото: Wikimedia Commons/Wolfgang Sauber
Модел старословенског горда из 10. века у археолошком музеју у покрајини Бранденбург. Фото: Википедија
Модел старословенског горда у Мазовском војводству у Пољској. Фото: Википедија/Роберт Дрозд
Рт Аркона на острву Рујну. На овом рту се налазио дуго времена неосвојиви старословенски горд са последњим великим светилиштем богова наших предака и храмом Световида. Фото: Википедија
Горд Радуш у Немачкој. Реконструисан, пружа нам прилику да видимо како је у природној величини изгледао. Фото: Википедија
Цртеж изгледа једног старословенског горда, израђен на основу археолошких ископавања. Фото: Википедија
Остаци зида старословенског горда на острву Рујну. Фото: Википедија
Реконструисана старословенска кућа из 10. столећа у отвореном археолошком музеју “Грос Раден” у Немачкој. Фото: Википедија
*Реконструисани старословенски храм из 10. столећа у отвореном археолошком музеју “Грос Раден” у Немачкој. Фото: Википедија
