Правда

Пише: Владан Глишић И данас је опет тако. Вучићу треба профил некога ко је „храбро“ отворио решавање косовског проблема, некога ко је у родбинским везама са Српском и као такав је никада неће напустити и некога ко радикално спроводи реформе у Србији и због тога може и главу да изгуби. Овако Вучић види Ђинђића коме хоће да подигне споменик и тако се осунча славом у његовој хладовини. И још нешто постоји ту, у подтексту. Вучић то не сме отворено да каже, али у народу је опстала и раширила се прича да је Ђинђић убијен по налогу Запада. Био је њихов миљеник док није почео да верује да је стварно доведен на власт да би био наш, а не њихов премијер. И када је почео да се понаша као наш, а не њихов премијер – убили су га. Величајући Ђинђића, Вучић жели да пошаље поруку народу да је и он на мети истих „пријатеља“ са Запада. А, ако га неко са таквог Запада приупита за овакво тумачење споменика Ђинђићу, он увек може да каже да подиже споменик Ђинђићу – досовском реформатору и пријатељу Запада, а не неком тамо мрачном миту о Ђинђићу. И Вучић сит и споменици на броју. Што се самог Ђинђића тиче, он је, као и све историјске личности, вишезначан. Мени лично никада није уливао поверење. Никада нисам за њега гласао. У борбу против Милошевића сам ушао зато што сам веровао Коштуници, а не Ђинђићу. Тада је још имало смисла бити антикомунистички патриота – против Милошевићевог режима као континуитета комунистичке диктатуре, али и против НАТО као српски патриота – таман за Коштуницу. Ђинђић се ту није уклапао јер је био сувише близу и комунистичкој елити и НАТО. Ипак, било је нешто у Ђинђићу због чега су сви они који су следили Коштуницу, а које је нервирала његова „необавештеност“ и спорост у доношењу одлука и деловању, завидели Демократској странци на њиховом лидеру. Била је то лакоћа са којом је доносио одлуке, ступао у акцију и лако одустајао од моралисања када је бирао средства за своје циљеве. Револуционарнији део националног блока у Србији у то време, ма колико поштовао Коштуницу иделошки, непрекидно је жалио што и он нема неког свог Ђинђића. Отуда и понека неочекивана похвала на рачун Ђинђића у то време и од оних од којих се то не би очекивало узимајући у обзир њихове тврде патриотске ставове. Нису му одобравали идеологију, али јесу методологију. Данас мислим да код Ђинђића није ни било идеологије, већ је све било у методологији. Његова акција је била оправдана само ако је доводила до циља, тј. до власти. И све што је том путу одговарало, па и мењање идеологија, било је оправдано. Доласком на власт Ђинђић је био убеђен да ће оправдати све што је учинио до тада. А применом те власти Ђинђић је веровао да ће створити Србију која ће оправдати све што је учињено за њу. Шта ће остварење тог сна садржати, није му било битно. Са неподношљивом лакоћом једног левог револуционара, имао је поверење у себе на власти. Зато је тако лако од човека који се залагао за бомбардовање „Милошевића“ (док је био у опозицији и под НАТО заштитом) дошао у сукоб са ЕУ, САД и НАТО по питању решавања Косова (када је био на власти). Ђинђић – то је човек који је мислио да све почиње и завршава се са њим – у странци, у држави, у историји. Тај осећај да је историја тамо где он стоји и да се све дешава тамо где он делује – то му је дало ту неодољиву и неподношљиву лакоћу којом је вукао коцкарске потезе. На таквим темељима постављена политика нужно води до феномена „пуковник или покојник“ и, када је неко тако високо на власти, обичну буде оба – прво „пуковник“ а онда „покојник“. Некада сам мислио да је Ђинђић био у раскораку са својим народом. Није разумео урођену спорост са којим су Срби учествовали у историјским догађајима. Не зато што су били спори (било је историјских прилика када смо муњевито реаговали), већ зато што начин буђења нашег народа никада није био једнозначан. Онај ко је хтео да Србе покреће и води морао је да познаје вишезначност сваког догађаја, да разуме да ствари никада нису једноставне и да осећа слојевитост митова утканих у нашу дневнополитичку стварност. Ђинђићу је све то било непотребно, терет који нам смета да потрчимо. Међутим, данас сам сигуран да Ђинђићу главе није дошло то што није разумео свој народ, већ то што није разумео процесе који се и данас, као и тада, на Балкану одвијају. Народ би му опростио неразумевање, тј. казнио би га одузимањем само власти, али процес кога је он игнорисао коштао га је главе. Процес који помињем је враћање Балкана у време када су велике силе овде играле своје игре и када је наша држава опстајала само на основу мање-више вештог играња на жици које су изводиле читаве генерације наших политичара. Они који би умислили да су сами довољни да играју ову игру брзо би нестајали са историјске а често и са животне позорнице, без обзира да ли су имали титулу војвода, књажева, краљева, премијера. Једноставно тај процес о коме говорим не трпи вождове. И овде долазимо до разлога који лежи у дубини Вучићевог мотива да Ђинђићу диже споменик. Вучић, наравно, ради оно што најбоље уме, а то је да дневно манипулише политичким темама. И о томе су многи већ јасно рекли све. Ипак, оно што углавном промиче је чињеница да Вучић у једном дубинском, можда и подсвесном смислу, има велику потребу да ода пошту Ђинђићу. То је потреба да се буде као Ђинђић у смислу самосталности и неодољиве лакоће са којим се управља судбином Србије, али и Балкана. У том смислу Вучић стварно жели да буде Ђинђић. За разлику од Ђинђића, Вучић добро разуме свој народ и није са њим у раскораку. Зато и има подршку 50 одсто бирача. Та подршка доста говори и о Вучићу и о народу. Међутим, оно што је Ђинђића коштало главе опасно се надвија и над Вучићем. Он је, као и Ђинђић, у раскораку са процесом који се управно великим замахом одвија на Балкану. Велике силе које управљају Балканом не трпе вождове – ни у Скопљу, ни у Подгорици, ни у Бањалуци а можда ни у Загребу, али сигурно не у Београду. Што је најчудније, интерес нашег народа у игри са великим силама не може ни да оствари а ни да заштити неко ко прави вождовску пирамиду власти. После свега, испоставило се да је у последњих неколико деценија најбољи одговор на овај процес дала власт која се није сва одвијала у једној глави, већ која је на стратешке захтеве странаца морала да одговара сазивањем институција, у којима је тај процес био успораван и заустављан колико је то било могуће. Набољи начин одбране наших стратешких интереса против процеса који су млели вождове није било произвођење нових вождова, већ прављење институција у којима се неће јасно знати ко је прави владар. Макар те институције доводиле до тога да су номинални владари често „необавештени“. Питање које се поставља пред Вучића, као некада и пред Ђинђића, јесте да ли жели да буде „велики“ човек или део великог процеса. Ђинђић је на то питање дао свој одговор, и та је прича за историју завршена. Вучић још има шансу да одговори другачије. Без обзира на Ђинђићев споменик. Извор: vidovdan.org