Треће, расте зебња по питању коју ће глобалну улогу играти Кина. Често се у Америци говори Кина жели да доминира у региону Азија-Пацифик и замени вођство Вашингтона. То је мање кинеска амбиција, а више одраз сопственог америчког страха од губитка примата у свету.

У исто време у Америци има довољно рационалних и оптимистичних виђења, који виде будућу улогу Кине одређену њеном културом, историјом и осећајем одговорности, како она гради везе са спољним светом.

Прво, циљ Кине у вези политике према САД је у складу са њеном општом спољном политиком, наиме, да се побољша своје међународно окружење у циљу развоја и подизања животног стандарда становништва. Овај циљ не подразумева жељу за извоз сопсвтеног система вредности или тражење положаја светске силе. Кина је прешла дуг пут ка остваривању својих циљева у последњих неколико деценија. Верујемо да су САД такође имале изузетну добробит од односа са Кином. Друго, кинеска економија сада пролази кроз тежак период реструктурирања. Економски односи САД и Кине су достигле виши ниво, а кинеске компаније и директне инвестиције улазе на тржиште САД. Али, ту често постоје ограничења због недостатка политичког поверења. Кина ће у септембру бити домаћин самита Г-20, у нади да ће се за обе земље отворити нове могућности за заједнички рад у циљу уравнотеженог глобалног раста. Треће, кинески научници такође посматрају промене у међусобним односима из перспективе еволуције међународног поретка. Многи више не виде те односе као везу између слабог и јаког, али га још увек не посматрају ни као онај између две јаке силе.У прошлости су Кина и САД имали тренутке пријатељства, али две земље никада нису били врло блиске; било је проблема, али су везе увек биле довољно јаке да издрже. Сада се чини да је однос дошао до тачке у којој две земље, ако раде заједно, могу да уређују свет, али и да му донесу катастрофу ако би почеле да се боре. Изазов за Кину, као другу по величини светску економију је двострук. Први је, како да ради са САД у оквиру постојећег поретка а да не падне у такозвану "Тукидидову клопку", односно судар између растуће и владајуће силе. Други је како да се Кина прилагоди и учествује у прилагођавању међународног поретка. Поруке из из САД збуњују, и огледају се у неспремности Вашингтона да се призна кинески допринос побољшању постојећег поретка стварањем нових пројеката, као што је Азијска инфраструктурна инвестициона банка и иницијатива "Нови пут свиле". Изјаве да "Кини не треба дозволити да одређује правила 21. века" неминовно утичу на кинеску процену спољног окружења и будућих односа са САД. Кинески академска заједница има две бриге: Да ли ће политика САД према Кини довести до напетости или чак до могућности непосредног сукобуа? Да ли то може да доведе до потребе да се брутално узврати и изазове спиралан раст нерпијатељсва? Недавне тензије у Јужно кинеском мору су добра слика ризика. Кина брине да америчко отворено учешће у споровима између Кине и њених суседа сеје семе само-испуњења пророчанства. Читајући шта се пише у америчким медијима,  јавља се утисак да ти чланци немају подлогу у чињеницама. Питање Јужно кинеског мора у основи је територијални спор заостао из прошлости. Али учешће САД отвара нову димензију. Нова америчка стратегија за азијско-пацифички регион има Кину на мети, не само на речима, већ и у војним и дипломатским акцијама. У Кини, већина људи верује америчко мешање, па чак и директна интервенција чине ситуацију компликованијом, и претвара регионални спор у геостратешко ривалство. Циљ Кине у Јужно кинеском мору остаје очување националних интереса и територијалног интегритета уз одржавање регионалног мира. Проналажење равнотеже између два циља је увек било тешко, али то је напор на коме ће Кина и даље истрајати. Да бисмо разумели Кину, не треба изгубити из вида историјски контекст. Иако Кина расте у јаку земљу, њено историјско сећање је болно, јер је она у 20. веку била под окупацијом империјалистичких армија.Више од једног века, Кина је трпела понижење страних агресија и насиља. То је разлог зашто су Кинези веома осетљиви на све што се односи на губитак територије и никада не би дозволили да се то понови, чак и ако то подразумева само један центиметар земље. То је нешто што спољни свет треба да има на уму када покушава да схвати кинеско понашање. Свима би требало да буде јасно да је Кини потребан мир да би остварила своје економске циљеве. Јужно кинеско море је један од најважнијих међународних транспортних праваца, и оно такође услов опстанка за Кину. Зато циљ кинеске политике обухвата обезбеђивање слободне и безбедне пловидбе у тој области. Председник Кине Си Ђинпинг је предложио да Кина и САД треба да крену ка новом моделу односа великих земаља, који ће омогућити да се избегну сукоби, а да се обе стране поштују у међународној сарадњи. Да би то постигли, морамо да учимо једни од других. Кина је новајлија на светској позорници, али не би требало да покуша да копира САД.  Америка такође треба да научи да ради са земљама као што је Кина, која не може бити савезник, али није ни непријатељ. Дакле, могу ли данашња Кина и Америка да прихвате и поштују једна другу и изграде нови консензус? Надам се да неће бити потребно дуго времена да се пронађе одговор. Извор: Курир