Пише: Андре Витчек Ових дана ће вас многи широм Блиског истока или Латинске Америке загрлити ако кажете да сте Рус, али такви емотивни испади углавном су интуитивни. Након година и деценија изложености екстремно ефективној негативној западној пропаганди, људи широм света и даље знају врло мало или нимало о две огромне земље које поносно пркосе западном империјализму – Русији и Кини.
Недавно сам провео пет недеља у Латинској Америци, где Запад отворено подржава широки спектар контрареволуционарних покрета, свргавајући једну прогресивну владу. Тамо сам радио са левичарским интелектуалцима, помажући им да пронађу пут ка спасу процеса револуције.
Али остао сам шокиран тиме колико се тамо мало зна о Русији и Кини – вишедеценијским природним савезницима латиноамеричке левице.
„Јеси ли за Путина или против њега?“; и „да ли је Кина заиста усвојила капитализам као што се пише“? То су била два најчешћа питања.
Не на Куби, наравно. Куба, на којој готово и да не постоје пропагандни медији империје, заправо има једно од најобразованијих и најбоље информисаних друштава на свету. Тамошњи народ зна све о деценијама и вековима дугој епској борби руског народа против западног империјализма. На Куби готово сви знају да је Кина суштински све више комунистичка (и успешна) земља са јасним централнистичким планирањем, која користи неке контролисане капиталистичке праксе да би изградила просперитетније друштво за своје грађане.
Али, чак и у високо образованим земљама попут Аргентине и Чилеа или центрима прогреса и револуције попут Еквадора и Венецуеле, две светске силе често су погрешно схваћене. Већина људи Латинске Америке симпатише Русију и Кину, али не постоји дубоко разумевање процеса који се одвијају у тим земљама.
То је веома обесхарбрујућа чињеница, јер је латиноамеричка левица једна од есенцијалних компоненти фронта против западног империјализма, која стоји раме уз раме са Русијом и Кином, али и Јужном Африком, Ираном и другим поносним земљама.
Лако је разумети узроке ове неинформисаности. Чак у најреволуционарнијим нацијама Латинске Америке, Западни масмедији успевају да одрже њихово присуство, обично кроз десничарске корпоративне кабловске и сателитске дистрибутере. Већина главних новинских листова и даље је у служби интереса локалног бизниса.
На тај начин се константно шире негативне и обмањујуће поруке о Русији и Кини. Грађане бомбардују дезинофрмацијама са телевизијских екрана, најчитанијих штампаних медија и западних филмова.
Многи се опиру. Они инстинктивно желе да се држе Русије и Кине. Али немају довољно „муниције“: није им доступно довољно позитивних и инспиративних информација. У исто време, критичари су до зуба наоружани токсичном пропагандом из масмедија чија се седишта налазе у Њујорку, Лос Анђелесу, Лондону и Мадриду.
Ситуација је много лошија у Азији. Тамо је Империја у потпуности мобилисала све доступне ресурсе у циљу дискредитације два главна противника. Причајући са пријатељима и колегама из Индонезије и са Филипина, сазнао сам да многи од њих знају мало или нимало о Русији. На Русију се још увек гледа кроз хладноратовске и постхладноратовске стереотипе. Западни пропагандни апарат Русију представља као хладну, агресивну и опасну земљу, у којој живе људи испраних мозгова.
Велика руска култура, уметност и необична топлина руског народа готово су потпуно непознате ствари већини азијских нација. Велики руски спољнополитички успеси, попут оних у Сирији, представљени су као злочини чак и у муслиманским земљама, попут Индонезије и Малезије, где би „људи дефинитивно требало да знају више“.
У Индији, која је четири деценије била веома блиска Совјетском Савезу, ситуација је нешто боља, али само у оквиру екстремно мале и образоване групе грађана. Тамо, као и у многим другим деловима света, корпоративни и западни масмедији вешто бране интересе Запада, демонизијући сваког ко стоји на путу Империји.
Кина је мета још већих и подлијих напада него Русија. Успешна комунистичка Кина је најгора ноћна мора Запада и локалних азијских „елита“.
Цео пропагандни апарат сада је у пуном погону, ширећи идеолошке нападе и малициозне поруке. Најмирољубивија велика земља на свету представљена је као агресор и претња региону и светском миру. На Филипинима, као и на свим другим местима, прозападни режим распирује најплиће и екстремно ратоборне форме национализма.
Локална кинеска дијаспора у Југоисточној Азији, коју већином чине антикомунистички елементи, потомци људи који су напустили Кину након револуције, игра веома важну и деструктивну улогу.
Делује као да нико не примећује да САД/НАТО окружују и Русију и Кину својим војим базама, размештајући офанзивне ракетне системе. Нико не прича о десетинама милиона масакрираних у западним интервенцијама у Азији у 20. веку.
А ситуација није много другачија ни у Африци и остатку света.
* * *
Истина, и Русија и Кина су инвестирале знатне ресурсе у контрирање западној пропаганди. РТ, Спутњик и НЕО (New Eastern Outook) постали су екстремно ефикасна информативна и интелектуална деконтаминирајућа гласила. Али Запад још увек улаже више. Идеолошки рат је нешто о чему се у последње време у Вашингтону воде отворене полемике. Што се више Русија и Кина опиру и бране Запад, све више појачава своју индоктринацијску кампању.
Очигледно је да Русија и Кина морају да ураде више не само због својих интереса већ и због целог света. Велика руска и кинеска достигнућа морају бити објашњена до детаља. Такве информације би требало ширити у све кутке планете.
На том пољу Кина би могла да учи од Русије, будући да су кинески медији који су доступни у иностранству и даље превише „стидљиви“ и наступају исувише помирљиво. Контрирање вековима старој западној пропаганди и схемама испирања мозга захтева снагу и одлучност, као и велике финансијске буџете.
Али интелектуални „отпор“ и идеолошки ратови не би требало да буду вођени само на политичком, информативном и аналитичком плану. Огромна културна и интелектуална достигнућа Кине и Русије би требало да буду доступна људима на свим континентима. Кина је по том питању урадила много, углавном кроз Конфучијеве институте. Али требало би да ради још више, баш као и Русија.
Обе земље имају величанствено културно богаство, препуно аутентичних мудрости и уметности. Њихов хуманизам је много дубљи него Западни – Запад је вековима градио своје богаство на плачкању целог света.
Европа и Северна Америка одувек су чиниле геноциде и поробљавале целе континенте. Истовремено су радиле на глорификацији сопственог политичког, економског и културног концепта и утврђивале своју културну супериорност. И то су радиле тако убедљиво, немилосрдно и на крају успешно да су потпуно убедиле највећи део света да прихвати чињеницу да, изван западног пута, не постоје алтернатива и напредак.
Природно је да постоје други и – треба ли наглашавати – бољи путеви. Заправо, пре него што је европски колонијализам почео да уништава и поробљава планету готово сви делови света живели су у много развијенијим и племенитијим друштвима од оних на Западу.
Сада се веома мало зна о тој чињеници. Алтернативе се у мејнстрим медијима више и не разматрају. Потрага за бољим светом и хуманијим концептима тотално је напуштена; барем у западним колонијама и „клијентистичким“ државама. Као да је ова грозна ноћна мора на коју је свет осуђен са Запада једина замислива будућност људске цивилизације.
Није, и постоје две велике земље на овој планети – Русија и Кина – које могу да понуде много алтернатива. Довољно су јаке да издрже све притиске Запада. Имају срце, мозак, знање и ресурсе да понуде алтернативу и поново покрену хиљадугодишњу дискусију о будућности људске врсте.
Али, да би се то догодило, свет прво мора да усвоји знања о Русији и Кини и да разуме њихове културе.
Рат против империјализма требало би да се води не само на бојним пољима већ и у електронским и штампаним медијима, концетрним халама и позориштима. Доброта, хуманизам и ширење културе и знања често могу послужити као много моћније оружје од ракета, стратешких бомбардера и подморница.
Извор: New Eastern Outlook/ Нови Стандард
