Правда

Пише: Тед Гејлен Карпинтер Претпоставка је да ће тако снажна демонстрација одлучности да се заштите најрањивије источне чланице Алијансе застрашити Кремљ и спречити било каква разматрања Русије у правцу коришћења принудних мера. Званичници као да не могу да схвате да чак и разумни Руси, који су много мање параноични од екипе око председника Владимира Путина, могу протумачити потезе НАТО-а као претњу виталним безбедносним интересима Русије.

Западни лидери би требало у потпуности да одбаце такав став пре него што тренутни хладњикави однос са Русијом прерасте у Хладни рат пуних размера. Заиста, текуће тензије имају потенцијал да ескалирају у оружани конфликт који би подразумевао и коришћење нуклеарног оружја. Али за разлику од првог Хладног рата, у којем је Москва сносила већину кривице због конфронтације, овај пут кривица лежи на САД и савезницима.

Западни – посебно амерички – лидери бескомпромисно одбијају да уступе Москви чак и ограничену сферу утицаја или зону безбедности око њених граница. Тај приступ америчке спољне политике темељи се на консензусу обе главне партије. Али Кондолиза Рајс и Џон Кери, државни секретари у администрацијама Џорџа В. Буша и Барака Обаме, оштро су осудили Русију због предузимања војних мера против обесних суседа и експлицитно одбили чак и теоретску легитимацију руске сфере интереса. У случају Кондолизе Рајс радило се о војном конфликту у Грузији, док је Кери реаговао на анексију Крима.

И око тврдње да је Русија агресивна експанзионистичка сила такође постоји чврст двопартијски консензус. Нови извештај републиканских конгресмена поз називом „Достизање америчке сигурности кроз лидерство и слободе“ у потпуности усваја ту тачку гледишта, не наводећи никакве смислене аргументе. Очигледно је да спољна и одбрамбена политика у администрацији Барака Обаме почивају на истој претпоставци.

Али да ли је та претпоставка тачна? Током Хладног рата, Москва је месијански ширила глобалну идеологију. Данашња Русија то не чини. Совјетски Савез је агресивно покушавао да прошири сфере интереса у све делове света. Данашња Русија делује фокусирано на Источну Европу, Централну Азију и Црно море – регионе који би имали стратешки значај чак и кад би Русија искључиво била фокусирана на одбрану сопствене територије.

Неке геополитичке акције Москве можда јесу сурове, чак и бруталне. То је у сваком случају тачно када говоримо о њеној помоћи грузијским сецесионистима да отцепе Јужну Осетију и Абхазију. Исто важи и за анкесију Крима и војну подршку сепаратистима у Донбасу. Али морамо се упитати јесу ли ови маневри били бруталнији од претходног насилног отцепљења Косова од Србије уз помоћ НАТО, или проглашења независности Северног Кипра уз помоћ Турске као НАТО-чланице. Плус Русија има много уверљивија безбедносна оправдања за своје акције.

Американци би посебно требало да се запитају када и зашто је судбина земаља као што су балтичке републике, Грузија и Украјина постала витални безбедносни интерес САД. Јер ми очигледно сада њиховој безбедности придајемо толики значај да смо због њих спремни да ризикујемо војну конфронтацију – а можда и рат пуних размера – са Русијом. Узевши у обзир позамашни нуклеарни арсенал Русије – то би био умоболан потез.

Сетимо се да су до колапса Совјетског Савеза – и у другим периодима историје Руске Империје – те земље биле под директном контролом Москве. На пример, Никита Хрушчов, Генерални секретар Совјетске комунистичке партије, 1954. године поклонио је Крим – острво које је од 1783. непрекидно било у саставу Русије – Украјини. Због чега сада, када се суочавамо са ослабљеном Русијом, земљом чија популација је у опадању и која се суочава са гомилом економских потешкоћа, САД и савезници делују као да свесно настоје да изазову конфронтацију?

Мудре велике силе уважавају безбедносне зоне и сфере утицаја других великих сила. Географија је важна. Свака велика земља ће се супроставити свакоме ко довлачи војску у њено непосреднсо суседство. Замислите америчку реакцију ако би, на пример, алијанса предвођена Кином или Индијом уз сагласност клијентских земаља распоредила војне снаге на Карибима или у Централној Америци. Ми бисмо то са пуним правом протумачили као екстремну претњу. Због чега онда сматрамо да Руси треба другачије да гледају на акције НАТО-а у местима попут балтичких република или у Црном мору? Питање је времена када ће тренутни политички курс довести до трагедије. Извор: standard.rs/The National Interest